Knjiga Sanje Petrović Todosijević o posleratnim reformama obrazovanja predstavlja važnu lekciju za savremenu neoliberalnu prosvetu
Otećemo svetlost bučnom vodopadu: Reforma osnovnoškolskog sistema u Srbiji 1944–1959.
autor: Sanja Petrović Todosijević
izdavač: Institut za noviju istoriju Srbije, 2018
Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #03 pod naslovom Reforma i „reforma“
Kao i mnoge druge društvene sfere, i naše obrazovanje je odavno uronilo u „duh vremena“ koji neki zovu neoliberalizmom. Njegova glavna odlika nije prodaja državne imovine i institucija, to jest privatizacija, niti smanjenje javnih rashoda usled sveopšte opterećenosti pitanjem isplativosti – to su samo posledice. Neoliberalizam je u biti selidba pravila biznisa i svetonazora privatnog sektora u javni, a odatle, uglavnom preko medija, u širu društvenu svest.
Tako se javne institucije, trudeći se da „ne budu teret budžetu“, okreću izdavanju nekretnina i prodaji marketinškog prostora, javne usluge koje su se nekada smatrale delom društvenog ugovora dobijaju svoju cenu, a državni građevnski projekti mere se pre svega kroz ekonomsku korist koju donose privredi; sve su to primeri „racionalnog upravljanja sredstvima“. Svaka šteta – pa i ljudska – iskazuje se i novčano, kako u zvaničnim izveštajima tako i u medijskim tekstovima.
Naravno, nije svaka oblast ljudskog delovanja u doba neoliberalizma tek tako pretvorena u biznis, a to posebno važi za stubove savremenih javnih sektora kao što je školstvo (mada ima i onih koji bi celokupno obrazovanje privatizovali i prepustili tržištu). Međutim, to ne znači da je savremena državna škola imuna na izazove doba u kojem se nalazi, već samo da se uticaj tog doba drugačije izražava.
Obratite samo pažnju na sledeći rečnik:
„Ključna promena na planu unapređivanja kvaliteta obrazovanja u izveštajnom periodu (2015–2018) ogleda se u započinjanju menjanja paradigme nastave i učenja u školama u Srbiji. Nova paradigma podrazumeva veću orijentaciju nastave i učenja ka postizanju očekivanih ishoda učenja i razvijanju kompetencija (ključnih i međupredmetnih).“
Ovo je citat iz jednog dokumenta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koji nosi rogobatan naziv Izveštaj o realizaciji akcionog plana za sprovođenje Strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine. Mada mogu zvučati neutralno ili sasvim nevino, izrazi kao što su „kompetencije“ i „postizanje očekivanih ishoda“ neposredni su proizvodi savremenog doba: mora se, naime, pokazati neposredna, merljiva korist od tehnički neisplativog uloga kao što je obrazovanje, pa se školstvo okreće standardizovanim testovima i kvantifikaciji znanja. Ali posledice neoliberalne misli na obrazovanje ne moraju biti tako ezoterične.
Preduzimljivost i orijentacija ka preduzetništvu navedene su i kao željene kompetencije za kraj ni manje ni više nego osnovne škole
Da ne ostanemo na jednom dokumentu, u najnovijem Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je Skupština Srbije usvojila 2017. godine, među tzv. ključne kompetencije koje bi đaci trebalo da steknu u toku svog školovanja spada i „osećaj za inicijativu i preduzetništvo: sposobnost da se ideje pretvore u akciju kroz kreativnost, inovativnost i preuzimanje rizika, kao i sposobnost za planiranje i upravljanje projektima“. Štaviše, „preduzimljivost i orijentacija ka preduzetništvu“ navedene su i kao, između ostalih, željene kompetencije za kraj ni manje ni više nego osnovne škole.
Ali nije u pitanju samo vaspitanje. Mada iza ovih formulacija, naravno, stoji i želja da se deca pripreme za odraslo doba i upoznaju svet u kom će živeti (a to načelno jeste svet preduzetništva, akcije, rizika i projekata), obrazovanje je odvajkada imalo i širu društvenu, pa i „društvenotvornu“ ulogu. Nigde to nije jasnije nego u Pravilniku o Nacionalnom okviru obrazovanja i vaspitanja, u kojem se na osnovu potreba države od obrazovanja zahteva sledeće:
„Dalji razvoj proizvodnog sistema zasnivati na znanju, preduzetništvu, sopstvenim i transferisanim tehnološkim inovacijama, tržišnoj ekonomiji i međunarodnoj poslovnoj, tehničkoj i drugoj saradnji“, kao i „povećati međunarodnu konkurentnost privrede Republike Srbije i investicionu privlačnost“.
U ovom kratkom slalomu kroz savremenu državnu dokumentaciju o obrazovanju postaje jasno da Ministarstvo trošak školstva pravda i tako što ga upreže u potragu za dugoročnom finansijskom koristi za državu. Pošto je ekonomska situacija loša – nivo privrednog rasta je među najnižim u regionu, a stopa ekonomske nejednakosti među najvišima u Evropi – obrazovanje se okreće nadi: možda se u nekoj od budućih maturskih fotografija krije preduzetnik ili inovator koji će „povećati međunarodnu konkurentnost privrede Republike Srbije“. Ali nije uvek bilo tako.
Mada je svesna trenutka u kojem je ona objavljena, Sanja Petrović Todosijević u svojoj knjizi Otećemo svetlost bučnom vodopadu: Reforma osnovnoškolskog sistema u Srbiji 1944–1959. ne ulazi u dublja poređenja savremenog obrazovanja sa onim posleratnim. To i nije njena tema. Međutim, jedna knjiga nije samo proizvod pisanja, već i čitanja, a čitati o posleratnim reformama danas je nemoguće osim kao o paraleli, pa i kao o kritici današnjeg stanja – drugim rečima, kao o jednom aktuelnom parčetu istorije.
Studija Sanje Petrović Todosijević, inače nastala od njenog doktorskog rada, pokriva petnaest godina koje razdvajaju „rane jade“ prvih obrazovnih direktiva još iz vremena pre oslobođenja od nacističke čizme i, sa druge strane, za obrazovanje prelomni kraj pedesetih, zaključno sa godinom nakon usvajanja Opšteg zakona o školi 1958. Sve je to prikazano kroz ogromnu količinu arhivskog materijala: partijskih direktiva i rasprava, izveštaja sa terena, statistike, zakona i pravilnika, tadašnje periodike i izdavaštva, nastavnih planova, sve do ličnih zapisa prosvetnih radnika, inspektora i drugih partijskih službenika.
Iz tog mora informacija izvire nekoliko priča.
Jedna je o preobražaju vođenja obrazovne politike. Ona počinje 1945. godine, revolucionarnim i političkim radom Centralnog komiteta KPJ i direktivom pod nazivom O organizaciji agitacije i propagande, u kojoj se kao prvi koraci u planiranom kulturnom preobražaju društva navode „likvidiranje nepismenosti u što kraćem roku i obavezno školovanje za decu školskog uzrasta“ i „popravka i obnavljanje osnovnih i srednjih škola“, a završava se, petnaest godina kasnije, različitim stručnim komisijama i zavodima, pedagozima, psiholozima i „teoretičarima svih vrsta“, i ambicioznim usvajanjem Opšteg zakona o školi.
Druga priča je priča o trijumfu. Kako piše Petrović Todosijević, Opštim zakonom o školi je prvi put na federalnom nivou ustoličena osmogodišnja osnovna škola, omogućeni „prohodnost“ i dalje obrazovanje svim maturantima srednjih stručnih škola (što je, uzgred, danas na udaru), pravno definisan koncept upisnog konkursa i besplatne nastave, osnovan Prosvetni savet, uvedena nastavu na jezicima narodnosti. Kako je izgledao put od ratom razorene i mahom nepismene zemlje do presudnog zakona koji definiše obrazovni sistem svih bivših jugoslovenskih republika i kako izgleda danas, 60 godina nakon njegovog usvajanja?
Treća, autorki najupečatljivija priča je šira. Za razliku od prethodne dve, ona nije priča o revoluciji, makar ne onakva kakvu bismo očekivali. Naime, reforma obrazovanja u posleratnoj Jugoslaviji nije bila usamljena, već je bila smeštena u doba razuđenog, ali ambicioznog globalnog pokreta okupljenog oko koncepta „nove škole“: nasuprot „staroj“, koja je za cilj imala puko opismenjavanje, obrazovanje činovnika i jačanje države, ona je, pokrenuta radikalnim pedagoškim i psihološkim idejama, trebalo da bude uzdanica dečjeg samoostvarenja, institucija na samim barikadama socijalnog progresa, otvorena i uključena u šire društvene tokove. U dugom periodu od kraja 19. do druge polovine 20. veka, silina ove vizije stvorila je savremeno obrazovanje i ustoličila značaj koje ono, i pored mnogobrojnih suparničkih uticaja, ima i danas.
Petrović Todosijević kaže da glavni uzor nije bio Sovjetski Savez, već obrazovne reforme sprovedene na posleratnom Zapadu: u Velikoj Britaniji, Francuskoj, SAD, Kanadi i Švedskoj
Petrović Todosijević piše o uspostavljanju „jugoslovenske pedagogije“ nakon raskola sa Sovjetskim Savezom, na koju ukazuju eksplozija stručnih časopisa i prevođenja zapadnih klasika početkom 50-ih godina prošlog veka, zatim saradnja sa novostvorenim Uneskom i stručna putovanja na Zapad, naučni susreti i razvoj nove metodologije, a što je stvorilo jednu autentičnu disciplinu koja je kao svoje preteče videla „više stotina godina razvoja pedagoških ideja koje se mogu označiti kao socijalističke“.
Najznačajniji proizvod te celokupne stvarnosti, Opšti zakon o školi iz 1958. godine, „nije imao nijedan konkretan model niti iskustvo određenog dela sveta“, a inspiracije za mnoge njegove odredbe nalazile su se u različitim obrazovnim sistemima koje su jugoslovenski pedagozi i političari imali prilike da vide u deceniji koja je prethodila. Tako Petrović Todosijević kaže da glavni uzor nije bio Sovjetski Savez, mada se i uticaj sovjetske pedagogije ponovo počeo osećati nakon Staljinove smrti, već obrazovne reforme sprovedene na posleratnom Zapadu: u Velikoj Britaniji, Francuskoj, SAD, Kanadi i Švedskoj.
Rezultat celokupnog poduhvata osećamo još i danas, kada se ideje „nove škole“ smatraju, makar prećutno, prevaziđenim, a kako piše Petrović Todorović, citirajući američkog pedagoga Anrija Žirua, „neoliberalna pedagogija lišila je obrazovanje njene društvene vrednosti, kritičkog sadržaja i ideje građanske odgovornosti zarad višeg cilja stvaranja novih, drugačijih društvenih subjekata vođenih logikom privatizacije, efikasnosti, fleksibilnosti, gomilanja kapitala“.
Ostavljajući po strani činjenicu da je svojom emancipatorskom prirodom nemerljivo podigla narodno obrazovanje i pismenost, uspešnost „jugoslovenske pedagogije“ i posleratnih reformi danas je teško proceniti. Mada je intuitivno nazvati celokupni projekat nezavršenim, a posebno u svetlu poslednje tri decenije, istina je da društveni projekti nikada i ne mogu biti „završeni“, već da se moraju uvek iznova premišljati i stvarati, kako ne bi završili kao relikti prošlosti, kruti, prevaziđeni i zastareli.
Međutim, ne treba ispustiti iz vida činjenicu da Jugoslavija tada nije bila „slepi putnik“ svetskih društvenih tokova i da se, kao što je bilo moguće i tada, i danas može graditi obrazovni sistem koji nije puko oponašanje upitnih lekcija iz inostranstva.
Ako je suditi po primeru koji je istraživala Sanja Petrović Todosijević, za tako nešto je pre svega potrebno nešto što se u dokumentima i izjavama aktuelne, ali i prethodnih vlasti teško može naći: reč je, naravno, o viziji. — ⊗
