Nemojmo nasedati na marketing: privatno istraživanje svemira je po svemu sudeći nepotrebno i opasno
Ovaj članak je prvobitno objavljen na portalu Peščanik
Ove godine, na jubilej sletanja Apolo 11 na Mesec (20. jula), svetske medije okupirao je „najbogatiji čovek u univerzumu“, Džef Bezos, koji je tog dana poleteo u svemir, odnosno u Zemljinu orbitu. Odnela ga je, do visine od nešto preko 100 kilometara, samovozeća raketa New Shepard njegove kompanije Blue Origin, u svom prvom letu sa putnicima: Bezosom, njegovim bratom Markom, 82-godišnjom Voli Fank, nekadašnjom članicom Merkjuri 13, i Oliverom Demenom, tinejdžerom iz Holandije.
Za razliku od mnogobrojnih lansiranja kompanije SpaceX Ilona Maska, let rakete New Shepard odmah je izazvao bučne kontroverze i kritike. Najpre: nepravedno je i sumanuto da Džef Bezos, lice kapitalističke eksploatacije i beskonačnog bogaćenja (Forbes mu procenjuje bogatstvo na preko 200 milijardi dolara!), u vreme ekonomske i zdravstvene krize trijumfalno leti u svemir dok zaposleni u njegovom Amazonu žive i rade u neljudskim uslovima za ponižavajuće niska primanja. Uopšte, odakle nama novca da trošimo na istraživanje svemira u ovo doba groteskne nejednakosti i siromaštva?
Međutim, ova kritika, koliko god bila dobronamerna, zapravo je površna, i uspeva da zamaskira probleme koje uvek treba da imamo na umu kada razmišljamo, pišemo i čitamo o privatnoj astronautici.
Naime, šta je tačno koren problema, onako formulisanog? Da li je Džef Bezos trebalo da odustane od svojih svemirsko-putujućih planova iz nekog pijeteta prema žrtvama eksploatacije za koju je sam velikim delom odgovoran? Ogoljena do svojih sastavnih delova, ova kritika kao da kaže: bolje da je svoja nezamisliva sredstva trošio na nove jahte, na zamkove i umetnine, na političko lobiranje – to su, pored ovakvih megalomanskih projekata, one retke prilike u kojima i milijarderi imaju osećaj kao da troše.
Let rakete New Shepard zapravo je relativno slab simbol nekontrolisanog ili štetnog trošenja. Taj novac je otišao na razvoj novih tehnologija, na zaposlene, proizvodnju, na visokotehnološku opremu – na rad, uostalom, koji može imati mnogobrojne pozitivne posledice van uskog horizonta džepa, komfora i hira Džefa Bezosa.
Nije, uostalom, ustrojstvo savremenog sveta takvo da smo se prosto previše raširili, pa od letenja u svemir nije ostalo za sve da imaju grejanje, hranu i krov nad glavom. Problem, dakle, nije u tome što je Bezos rešio da leti u svemir (to je, uostalom, pokazao je dvadeseti vek, jedna lepa i temeljno ljudska želja) – problem je u tome što je to uradio potpuno po svom nahođenju.
Kapitalizam pretpostavlja da se svaki prostor, svaka društvena okolnost ponaša kao otvoreno tržište iz ekonomskih modela: početno stanje je gotovo uvek da „slobodni akteri“ – vlasnici kapitala – mogu povlačiti tržišne poteze kako god žele; na javnosti je, na regulatorima, državama i drugim ne-tržišnim polugama moći da dokažu da je nekom prostoru (bio on fizički ili figurativan) zapravo štetno, opasno ili prosto pogrešno pristupiti na takav način.
Privatni kapital je, pre svega kroz kompaniju SpaceX Ilona Maska, ušao u prostor istraživanja svemira kao spasilac: odavno posrnule Nase i Roskosmose u javnosti zameniće bogati odmetnici i kauboji, vizionari (po pravilu muškarci) koji ne haju za pravila, uzdrmaće status quo, i uprkos nevernim tomama odvesti čovečanstvo u budućnost, bila ona na Marsu ili u nekim daljim dubinama kosmosa.
U takvom se ključu, nažalost, i pišu i čitaju medijski sadržaji o privatnom istraživanju svemira – sada već tipično zauzimajući veći prostor i više pažnje od aktuelnih programa Nase i nekolicine drugih velikih državnih svemirskih agencija. Ali stanje na terenu, materijalno stanje, sasvim je drugačije od ovih kolektivnih adolescentskih vizija.
Prvo i najvažnije, svemir – a pre svega Zemljina orbita, koja je trenutno destinacija broj jedan – fizički nije dobra meta silama slobodnog tržišta. Ona nije „zrela za promenu“, već jedan osetljivi ekosistem koji čine sateliti neophodni za komunikaciju, istraživanja, praćenje klimatskih prilika… Primera radi, počev od 2018. godine, kompanija SpaceX počela je lansiranje čitavih flota mini-satelita pod imenom Starlink, koji navodno nude pristup internetu sa bilo koje lokacije na Zemlji. Mada je cena Starlink internet trenutno visoka, a korist mreže upitna (posebno kada bi broadband internet bio rašireniji u državama kao što je SAD), do sada je već lansirano preko 1700 mini-satelita, a u planovima se spominje i brojka od preko 40.000 objekata. U pitanju je nezapamćena intervencija u Zemljinu orbitu koja može imati dalekosežne posledice, uključujući zagađenje prostora astronomskih posmatranja, kao i opasnost od sudara i stvaranja ogromne količine (svemirskog) đubreta. Čak i ako se Starlink pokaže dovoljno sigurnim, „tržišne sile“ su već na snazi, pa sličan projekat planira i Amazon (preko kompanije Kuiper Systems LLC). Da li ljudsko istraživanje svemira uopšte može da preživi nekakvo tržišno takmičenje ovakvih i sličnih projekata? Odgovor je da tako nešto niko ne zna.
Drugo, privatno istraživanje svemira je, za razliku od državnih i drugih javnih projekata, polje marketinga i hajpa. NASA i Roskosmos baviće se sopstvenim formama propagande, kao i svaka druga institucija u kontaktu sa javnošću, ali nikada se ne mogu upuštati u kampanje kakve vode ljudi kao što je Ilon Mask, koji obećava putovanje na Mars kako bi pridobio javnost i investitore. S druge strane, Džef Bezos nije slučajno odabrao svoje saputnike 20. jula: Oliver Demen, tek jedan tinejdžer iz Holandije, postao je deo leta nakon što mu je otac „kupio kartu“ vrednu više miliona dolara. Da li će istraživanje svemira umesto naučnog poduhvata postati industrija luksuza? I kako uopšte da razaznajemo realnost naučnih i inženjerskih planova kada su samoproklamovane vođe svemirske budućnosti u priču ušli sa namerom da nam nešto prodaju?
Treće, samo „tržište“ privatnog istraživanja svemira teško da se uopšte može nazvati tako: u pitanju je temeljno subvencionisano polje koje, makar u SAD, pre svega finansira NASA. Naravno, NASA je od samog početka sarađivala sa privatnim sektorom (Apolo 11 bio je delo kompanija Rockwell i Grumman, dva tadašnja giganta u proizvodnji oružja, aviona i drugih mašina), ali sadašnje okolnosti su gotovo komične: sve lošije finansirana NASA okrenula se finansiranju privatnog sektora, subvencionišući u milijardama dolara kompanije kao što je SpaceX, koje joj sad prodaju svoje proizvodne kapacitete čiji razvoj je sama finansirala. Vizionari iz gorepomenutog mita pre liče na vrlo agilne i vešte pisce projekata, sposobne da se nametnu u stalnoj trci za državnim novcem.
Državne svemirske agencije su stvorile Sputnjika i teleskop Habl, „Mir“ i Međunarodnu svemirsku stanicu; i danas, one svakodnevno rade na pomeranju granica ljudskih mogućnosti, usput stvarajući nezamenljive naučne rezultate. Sa druge strane, privatni sektor se pokazao, sasvim očekivano, kao potencijalno štetan, relativno nepotreban, sklon besmislenim obećanjima, sa pretnjom da od jednog od najvećih poduhvata u ljudskoj istoriji stvori igraonicu za bogate (i njihove roditelje) – ukoliko ga neki berzanski ili sličan krah prethodno potpuno ne uruši. Svemir nije mesto za privatni kapital: ali čak i da se ovo stanje ne promeni u skorijoj budućnosti, vreme je da se mediji širom sveta probude i prestanu da nekritički prenose uspehe poduhvata koji bi se najpre mogli opisati kao marketinške kampanje. Potrebno nam je mnogo više od površnih kritika koje su pratile prvi svemirski let Džefa Bezosa. — ⊗