NAUKA U DRUŠTVU

Zašto su kafići i restorani opasni?

FOTO: Priscilla Du Preez / Unsplash

Piše:

Zbog pljuvačke, eto zašto

Ovaj članak je objavljen u Odiseji #06

Većinu svojih kolumni, pa i naučnih radova, napisao sam u kafiću. Uz cigaretu, kafu i/ili zanatsko pivo, u (nije plaćen oglas) Tehnologsu, Pivoteci, Mazutu, Dobrom dimu i Anđelima kod zlatnog ježa. Bilo je tu malo šmirantskog uživljavanja u ulogu tzv. kreativne klase za laptopom u kafeu, ali i one stvarne produktivnosti i iskrenog uživanja u kreativnoj atmosferi koja je obogaćena muzikom, hranom, pićem i – drugim ljudima. Zatim je izbila pandemija kovida 19. Morao sam da promenim radno okruženje, što je bila minimalna „žrtva“ u mojoj ličnoj i profesionalnoj borbi sa (n)ovim korona virusom. Dođavola, ljudi masovno oboljevaju i umiru – mogu ja pisati to što redovno pišem i za radnim stolom u svom stanu na devetom spratu solitera. Odlazak u kafić ili kafanu je postao opasan.

Godinu dana kasnije, jedna od poslednjih epidemioloških mera koja se olabavljuje ili pak ukida upravo je mera o zatvaranju kafana, kafića i restorana. Globalni simbol pobede vakcinacije bili su snimci punih bašta kafića u Tel Avivu, kao i opšta radost zato što Pariz i Peta republika od proleća ponovo liče na sebe – pošto su najzad bili otvoreni pariski kafei. A umesto pozorišta ili škola, topos (navodne) borbe između tzv. stručnog i političkog dela Kriznog štaba u našoj Republici takođe su bili kafići i restorani. Nimalo neobično. Hrana i piće u društvu jeste deo ljudskog nasleđa – naše kulture, kao i naše prirode (više o tome kasnije). I zato je izuzetno važno objasniti, odnosno razumeti zašto kafići i restorani toliko doprinose širenju korona virusa.

Jednostavno, (pri)prosto, pa i prostački rečeno, ključni razlog je – pljuvačka. Slina, bala, pljuva ili sluz koju posve prirodno lučimo, sa ili bez korona virusa. Tvar koju kijamo i kašljucamo iz usta, grla i nosa. Dakle, i providna tekućina koju ostavljamo nakon što u zajedničku činiju kikirikija umočimo prste koje smo pre toga primakli svojim ustima. Nevidljive zarazne kapljice koje iz usta i nosa eksplozivno širimo tokom zaraznog kafanskog smeha nakon vica, šale i nostalgične anegdote. Opasna stvarnost slinjenja ili indirektnih francuskih poljubaca koje preduzimamo kada kušamo zanatsko pivo iz tuđe čaše ili krigle. Kolegijalno lizanje izlučevina ako svojom viljuškom u restoranu degustiramo krompiriće iz tuđeg ili koleginog tanjira.

Poseta prostorima koji nude hranu i piće na licu mesta bila je dvostruko učestalija kod kovid-pozitivnih osoba

Zbog nezgodnog sveprisustva pljuvačke u zatvorenom prostoru, kafići i restorani bili su nedvosmislen uzrok smrtonosnog širenja kovida 19 u proleće 2020. godine. U naučnom radu iz uglednog časopisa Nature analizirano je kretanje čak 98 miliona (ili 1 od 3) Amerikanaca, upotrebom podataka sa njihovih mobilnih telefona. I, u društvenoj mreži svakodnevne mobilnosti ili pokretljivosti, veoma mali broj „čvorova“, susreta ili tačaka interesovanja bio je (i ostao) odgovoran za većinu svih zaraza. A ti čvorovi su restorani, teretane, kafići, hoteli i crkve ili bogomolje. Drugim rečima, istraživači su definitivno identifikovali (zatvorene) prostore kao one koji su najodgovorniji za širenje virusa. I ograničavanje rada ovakvim prostorima neuporedivo je efikasnije od opšteg ograničavanja kretanja svim građanima.

Zatim, u jednom opsežnom istraživanju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti iz septembra 2020, među ljudima koji su testirani kao pozitivni na kovid 19 postojala je dva puta veća verovatnoća da su nedavno jeli u restoranu, po njihovom svedočenju. To jest, poseta prostorima koji nude hranu i piće na licu mesta bila je dvostruko učestalija kod kovid-pozitivnih osoba. Zato što nepopularno nošenje maski i socijalno distanciranje naprosto nisu izvodljivi kada pijemo i jedemo u društvu. Slično tome, i kako svedoči naučni rad iz Lanseta iz novembra 2020, razgovor sa nekim ko ima kovid 19, u trajanju od samo 30 minuta, udvostručuje verovatnoću da ćemo se zaraziti i sami. A ovih 30 minuta je otprilike vreme provedeno u razgovoru između predjela i glavnog jela, odnosno između prvog i drugog (eventualno trećeg) piva.

Opasnosti od zatvorenog prostora su jasne. Prema jednom istraživanju iz Japana, verovatnoća da će zaražena osoba u zatvorenom prostoru preneti virus na drugu osobu je 18,7 puta veća u poređenju sa otvorenim prostorom. I tu se iznova vraćamo na pljuvačku, zato što su i neki zatvoreni prostori opasniji od drugih. A to su oni slinaviji, sluzaviji i znojaviji prostori, u kojima ljudi zajedno jedu, piju, razgovaraju, viču, pevaju, grle se, ljube ili su zadihani (za razliku od npr. dragstora na ćošku). Mrski SARS-CoV-2 širi se vazduhom i kapljično, pa je udisanje tog kapljavog vazduha sa drugim ljudima tokom dužeg vremenskog perioda, naprosto, veoma rizično. Čak ni nošenje maski ne štiti mnogo ukoliko provedemo više sati zajedno u neprovetrenoj prostoriji.

Podaci svedoče da su i mala, privatna i neformalna okupljanja (poput večera, kartanja ili gledanja utakmica kod prijatelja nakon zamora od distance) znatno doprinela širenju kovida 19 u jesen 2020. godine. Po izbijanju pandemije u proleće, ključna rizična mesta bili su prostori poput domova za stara lica, vrtići za decu i noćni klubovi za omladinu i sve koji se tako osećaju. Međutim, kako su ovi prostori postali kontrolisani ili zatvoreni, širenje virusa se preselilo za trpezarijske stolove ili stočiće za kafu u dnevnoj sobi, a njih je nemoguće kontrolisati. Pritom, razgovaranje, jedenje i pijenje u društvu ne postaju misteriozno bezbedni ako se odvijaju u bakinoj kući na selu, kod kumova na večeri ili u bezbednosti našeg doma, slatkog doma.

Naši umovi, ili mi sami, jesmo potomci onih predaka koji su delili hranu

Dakle, najbolje je izbegavati susrete u zatvorenim prostorima uopšte, a posebno susrete koji podrazumevaju hranu i piće. Zašto onda to ne radimo? Ili zbog čega nam to tako teško pada? Zašto smo spremni da rizikujemo zdravlje (pa i život) zbog par piva, srednje pečenog bifteka, mešanog mesa ili Cezar salate? Ne radi se samo o zaveraškom neverovanju u virus. Kafići, kafane i restorani su prijatna, ugodna i poznata mesta, što doprinosi (lažnom) osećanju sigurnosti i bezbednosti. Kako može da nam naudi nešto što je toliko lepo? Uz opštu pristrasnost ka optimizmu i jednoj kvarnoj logici „neće valjda mene“, ljudska bića su kognitivno sklona i tzv. „komparativnom optimizmu“, što implicira mentalnu grešku prema kojoj se loše stvari češće dešavaju – drugim ljudima. A ukoliko su poruke zvaničnika o ugostiteljskim objektima kontradiktorne, skloni smo da prihvatimo one poruke koje nam više prijaju.

Jer, od naših lovačko-sakupljačkih predaka koji su delili meso kraj vatre, plemenskih potlača kao gozbi u kojima poglavica deli hranu, preko ranih poljoprivrednika koji kolektivno melju brašno i fermentiraju ječam za hleb i pivo u Mesopotamiji, sve do otkrića prvih kafea (u islamskom svetu, odnosno Meki u 15. veku) i prvih modernih restorana (u Parizu krajem 18. veka) – ljudi su oduvek jeli i pili zajedno. I danas su retki oni koji jedu sami po restoranima, a oni koji piju sami za šankom, obično su predmet negativnih tabua. Gozbe su bile podjednako centralni društveni događaj i za „civilizovane“ Grke i Rimljane i za njihove neprijatelje, „varvare“. Samo što im je Platon bio pripisao i izvesnu filozofiju.

Na kafiću i restoranu zapravo možemo da zahvalimo Darvinu. Iz dobrih evolucionih razloga, deljenje hrane, kao nekada (ili do juče) oskudnog resursa, obezbedilo je veliku adaptivnu prednost za ljudsku životinju. Lov i sakupljanje hrane su prakse sa neizvesnim ishodom – danas smo nešto ulovili mi, a sutra će neko drugi iz našeg plemena. Međutim, za sve nas kolektivno je razboritije i kaloričnije da (pre otkrića frižidera i zamrzivača) podelimo ovaj ulov. Oni kognitivno i društveno sebičniji pojedinci koji su hranu čuvali za sebe, prvo su bili suočeni sa tračem i lošom reputacijom, a zatim i proterani iz društva i zajednice. A njihovi geni brisani iz populacije. Naši umovi, ili mi sami, jesmo potomci onih predaka koji su delili hranu. Istovremeno, kolektivno iće i piće je društvena praksa koja nam obezbeđuje identitet i status po kojima se razlikujemo od drugih, dok istovremeno pruža osećaj zajednice za kojim žudimo. A one osobe koje jedu i piju zajedno s nama jesu i osobe koje su u društvenoj vezi s nama.

U tom smislu, pandemija je izbrisala i jednu veoma značajnu kategoriju društvenih odnosa među ljudima, a to su površna poznanstva ili tzv. „slabe“ društvene veze. Ne mogu da tvrdim, ali – biće da nam nedostaju i oni ljudi koje uopšte nismo poznavali toliko dobro. Dakle, ne (samo) bliski srodnici i prijatelji, već i komšije sa kojima smo eventualno zastajkivali ispred lifta i pitali ih za zdravlje. Kolege sa posla sa kojima smo periodično odlazili u restoran ili razgovarali i tračarili kraj ikoničkog aparata za vodu. Omiljene konobarice naše omiljene kafe za poneti. Osobe koje su uvek u teretani kada i mi, pa smo počeli da se javljamo jedni drugima. Dežurna pozorišna publika ili redovni pankeri koje poznajemo jedino sa pozorišnih predstava ili sa pank svirki. Kao i lokalna ekipa sa kojom gledamo utakmicu u prepunoj kafani. Ili ekipa lokalnih alkosa sa kojom ločemo i sami. Svi oni kojima znamo samo ime, a ne nužno i prezime i biografije. Drugim rečima, ljudi sa kojima se možda nikada i nismo formalno upoznali, ali sa kojima opet delimo nešto veoma značajno – idemo na iste koncerte, živimo u istom kvartu, posećujemo iste lokale.

Poput trga, agore ili foruma, u pitanju su relativno neutralna, otvorena ili slobodna mesta mimo kuće i posla

Veliki deo javnozdravstvenih napora u pandemiji beše usmeren na problematiku onog društvenog života koji je orijentisan oko jezgra naše bliske porodice i prijatelja. Međutim, briljantni američki sociolog Mark Granoveter sa Stanforda još sedamdesetih godina govorio je o tzv. „snazi slabih veza“. Naše slabe veze (ili naše poznanike) čine osobe sa periferije našeg društvenog života. A to su ljudi koji su neobično važni za taj društveni život. Zato što se nalaze izvan našeg bliskog kruga prijatelja i srodnika (tzv. jake veze), upravo od naših slabih veza možemo da dobijemo ključne informacije o npr. poslu i zaposlenju, zdravlju, politici, kulturi, pa čak i budućim romantičnim i/ili seksualnim partnerima. Jer, naše jake veze ionako (po)znaju sve ono što već dobro znamo i sami, pa nam i nisu od naročite koristi.

I sad, ove slabe veze su gotovo uvenule nakon zatvaranja lokala koji su ih i činili mogućim, odnosno podmazivali hranom i pićem. Kafane i restorani su i društveni prostor koji se u sociologiji naziva „trećim mestom“ (prvo mesto je kuća ili porodični dom, a drugo mesto je posao, tj. njiva, fabrika ili firma) i koji je u samom temelju modernog, građanskog društva. Poput trga, agore ili foruma, u pitanju su relativno neutralna, otvorena ili slobodna mesta mimo kuće i posla. Kafei su opasni i zato što su svrgavali kraljeve i imperije, ali su danas opasni i po lično i po javno zdravlje. Zato što u njima kapljična konverzacija, mljackavo udružena sa hranom i pićem, čini ključnu društvenu aktivnost.

Uz kakofoniju saveta i mera, od higijeničarskog prskanja ruku i stolova alkoholom, preko rutinskog merenja temperature na ulazima u javne prostore, sve do maničnog izuvanja patika ispred domaćinstva, biće da je (uz nošenje maski) jedno pravilo najvažnije i najzlatnije od svih: Nemojmo provoditi vreme u zatvorenom prostoru sa drugim ljudima. A ukoliko baš moramo, neka to bude što kraće. Hajde da dobro zapamtimo ovu ključnu meru bezbednosti, i sada i za ubuduće. Zato što je pandemija daleko od okončane, uprkos našim željama i bez obzira na to što političari žure da odsviraju kraj. Modifikujmo način na koji razmišljamo o virusu, i shvatimo da naše odluke i naše ponašanje utiču na bukvalno sve sa kojima delimo – vazduh. Fizički i društveni prostor. I pre svega razmišljajmo o našoj i tuđoj pljuvački, koliko god ta misao bila jeziva i gadna. Upotrebimo ovu prirodnu emociju gađenja u svoju korist, i zamislimo tuđe pljuvačne čestice po zidovima, tanjirima i čašama kafića i restorana. To nam može spasti život. — ⊗

Pročitajte još

Naš virus u Vuhanu

Kako se, u globalnom sukobu Kine i SAD povodom pandemije, razvila špijunska priča da je virus SARS-CoV-2 veštački napravljen?

Dan slobode, ali od čega?

Umesto što se „danom slobode“ naziva onaj dan kada se ukida šaka jada preostalih protivpandemijskih mera, predlažem da se čitava pandemija obeležava kao vreme slobode

Izdanja

Paket - prvih pet brojeva

Ako vam nedostaju stare Odiseje, obiđite sajt knjižare Makart i naručite prvih pet brojeva u paketu po promotivnoj ceni.

5

brojeva

1300 RSD