NAUKA U DRUŠTVU

Zašto su kafići i restorani opasni?

FOTO: Priscilla Du Preez / Unsplash

Piše:

Zbog pljuvačke, eto zašto

Ovaj članak je objavljen u Odiseji #06

Većinu svojih kolumni, pa i naučnih radova, napisao sam u kafiću. Uz cigaretu, kafu i/ili zanatsko pivo, u (nije plaćen oglas) Tehnologsu, Pivoteci, Mazutu, Dobrom dimu i Anđelima kod zlatnog ježa. Bilo je tu malo šmirantskog uživljavanja u ulogu tzv. kreativne klase za laptopom u kafeu, ali i one stvarne produktivnosti i iskrenog uživanja u kreativnoj atmosferi koja je obogaćena muzikom, hranom, pićem i – drugim ljudima. Zatim je izbila pandemija kovida 19. Morao sam da promenim radno okruženje, što je bila minimalna „žrtva“ u mojoj ličnoj i profesionalnoj borbi sa (n)ovim korona virusom. Dođavola, ljudi masovno oboljevaju i umiru – mogu ja pisati to što redovno pišem i za radnim stolom u svom stanu na devetom spratu solitera. Odlazak u kafić ili kafanu je postao opasan.

Godinu dana kasnije, jedna od poslednjih epidemioloških mera koja se olabavljuje ili pak ukida upravo je mera o zatvaranju kafana, kafića i restorana. Globalni simbol pobede vakcinacije bili su snimci punih bašta kafića u Tel Avivu, kao i opšta radost zato što Pariz i Peta republika od proleća ponovo liče na sebe – pošto su najzad bili otvoreni pariski kafei. A umesto pozorišta ili škola, topos (navodne) borbe između tzv. stručnog i političkog dela Kriznog štaba u našoj Republici takođe su bili kafići i restorani. Nimalo neobično. Hrana i piće u društvu jeste deo ljudskog nasleđa – naše kulture, kao i naše prirode (više o tome kasnije). I zato je izuzetno važno objasniti, odnosno razumeti zašto kafići i restorani toliko doprinose širenju korona virusa.

Jednostavno, (pri)prosto, pa i prostački rečeno, ključni razlog je – pljuvačka. Slina, bala, pljuva ili sluz koju posve prirodno lučimo, sa ili bez korona virusa. Tvar koju kijamo i kašljucamo iz usta, grla i nosa. Dakle, i providna tekućina koju ostavljamo nakon što u zajedničku činiju kikirikija umočimo prste koje smo pre toga primakli svojim ustima. Nevidljive zarazne kapljice koje iz usta i nosa eksplozivno širimo tokom zaraznog kafanskog smeha nakon vica, šale i nostalgične anegdote. Opasna stvarnost slinjenja ili indirektnih francuskih poljubaca koje preduzimamo kada kušamo zanatsko pivo iz tuđe čaše ili krigle. Kolegijalno lizanje izlučevina ako svojom viljuškom u restoranu degustiramo krompiriće iz tuđeg ili koleginog tanjira.

Poseta prostorima koji nude hranu i piće na licu mesta bila je dvostruko učestalija kod kovid-pozitivnih osoba

Zbog nezgodnog sveprisustva pljuvačke u zatvorenom prostoru, kafići i restorani bili su nedvosmislen uzrok smrtonosnog širenja kovida 19 u proleće 2020. godine. U naučnom radu iz uglednog časopisa Nature analizirano je kretanje čak 98 miliona (ili 1 od 3) Amerikanaca, upotrebom podataka sa njihovih mobilnih telefona. I, u društvenoj mreži svakodnevne mobilnosti ili pokretljivosti, veoma mali broj „čvorova“, susreta ili tačaka interesovanja bio je (i ostao) odgovoran za većinu svih zaraza. A ti čvorovi su restorani, teretane, kafići, hoteli i crkve ili bogomolje. Drugim rečima, istraživači su definitivno identifikovali (zatvorene) prostore kao one koji su najodgovorniji za širenje virusa. I ograničavanje rada ovakvim prostorima neuporedivo je efikasnije od opšteg ograničavanja kretanja svim građanima.

Zatim, u jednom opsežnom istraživanju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti iz septembra 2020, među ljudima koji su testirani kao pozitivni na kovid 19 postojala je dva puta veća verovatnoća da su nedavno jeli u restoranu, po njihovom svedočenju. To jest, poseta prostorima koji nude hranu i piće na licu mesta bila je dvostruko učestalija kod kovid-pozitivnih osoba. Zato što nepopularno nošenje maski i socijalno distanciranje naprosto nisu izvodljivi kada pijemo i jedemo u društvu. Slično tome, i kako svedoči naučni rad iz Lanseta iz novembra 2020, razgovor sa nekim ko ima kovid 19, u trajanju od samo 30 minuta, udvostručuje verovatnoću da ćemo se zaraziti i sami. A ovih 30 minuta je otprilike vreme provedeno u razgovoru između predjela i glavnog jela, odnosno između prvog i drugog (eventualno trećeg) piva.

Opasnosti od zatvorenog prostora su jasne. Prema jednom istraživanju iz Japana, verovatnoća da će zaražena osoba u zatvorenom prostoru preneti virus na drugu osobu je 18,7 puta veća u poređenju sa otvorenim prostorom. I tu se iznova vraćamo na pljuvačku, zato što su i neki zatvoreni prostori opasniji od drugih. A to su oni slinaviji, sluzaviji i znojaviji prostori, u kojima ljudi zajedno jedu, piju, razgovaraju, viču, pevaju, grle se, ljube ili su zadihani (za razliku od npr. dragstora na ćošku). Mrski SARS-CoV-2 širi se vazduhom i kapljično, pa je udisanje tog kapljavog vazduha sa drugim ljudima tokom dužeg vremenskog perioda, naprosto, veoma rizično. Čak ni nošenje maski ne štiti mnogo ukoliko provedemo više sati zajedno u neprovetrenoj prostoriji.

Podaci svedoče da su i mala, privatna i neformalna okupljanja (poput večera, kartanja ili gledanja utakmica kod prijatelja nakon zamora od distance) znatno doprinela širenju kovida 19 u jesen 2020. godine. Po izbijanju pandemije u proleće, ključna rizična mesta bili su prostori poput domova za stara lica, vrtići za decu i noćni klubovi za omladinu i sve koji se tako osećaju. Međutim, kako su ovi prostori postali kontrolisani ili zatvoreni, širenje virusa se preselilo za trpezarijske stolove ili stočiće za kafu u dnevnoj sobi, a njih je nemoguće kontrolisati. Pritom, razgovaranje, jedenje i pijenje u društvu ne postaju misteriozno bezbedni ako se odvijaju u bakinoj kući na selu, kod kumova na večeri ili u bezbednosti našeg doma, slatkog doma.

Naši umovi, ili mi sami, jesmo potomci onih predaka koji su delili hranu

Dakle, najbolje je izbegavati susrete u zatvorenim prostorima uopšte, a posebno susrete koji podrazumevaju hranu i piće. Zašto onda to ne radimo? Ili zbog čega nam to tako teško pada? Zašto smo spremni da rizikujemo zdravlje (pa i život) zbog par piva, srednje pečenog bifteka, mešanog mesa ili Cezar salate? Ne radi se samo o zaveraškom neverovanju u virus. Kafići, kafane i restorani su prijatna, ugodna i poznata mesta, što doprinosi (lažnom) osećanju sigurnosti i bezbednosti. Kako može da nam naudi nešto što je toliko lepo? Uz opštu pristrasnost ka optimizmu i jednoj kvarnoj logici „neće valjda mene“, ljudska bića su kognitivno sklona i tzv. „komparativnom optimizmu“, što implicira mentalnu grešku prema kojoj se loše stvari češće dešavaju – drugim ljudima. A ukoliko su poruke zvaničnika o ugostiteljskim objektima kontradiktorne, skloni smo da prihvatimo one poruke koje nam više prijaju.

Jer, od naših lovačko-sakupljačkih predaka koji su delili meso kraj vatre, plemenskih potlača kao gozbi u kojima poglavica deli hranu, preko ranih poljoprivrednika koji kolektivno melju brašno i fermentiraju ječam za hleb i pivo u Mesopotamiji, sve do otkrića prvih kafea (u islamskom svetu, odnosno Meki u 15. veku) i prvih modernih restorana (u Parizu krajem 18. veka) – ljudi su oduvek jeli i pili zajedno. I danas su retki oni koji jedu sami po restoranima, a oni koji piju sami za šankom, obično su predmet negativnih tabua. Gozbe su bile podjednako centralni društveni događaj i za „civilizovane“ Grke i Rimljane i za njihove neprijatelje, „varvare“. Samo što im je Platon bio pripisao i izvesnu filozofiju.

Na kafiću i restoranu zapravo možemo da zahvalimo Darvinu. Iz dobrih evolucionih razloga, deljenje hrane, kao nekada (ili do juče) oskudnog resursa, obezbedilo je veliku adaptivnu prednost za ljudsku životinju. Lov i sakupljanje hrane su prakse sa neizvesnim ishodom – danas smo nešto ulovili mi, a sutra će neko drugi iz našeg plemena. Međutim, za sve nas kolektivno je razboritije i kaloričnije da (pre otkrića frižidera i zamrzivača) podelimo ovaj ulov. Oni kognitivno i društveno sebičniji pojedinci koji su hranu čuvali za sebe, prvo su bili suočeni sa tračem i lošom reputacijom, a zatim i proterani iz društva i zajednice. A njihovi geni brisani iz populacije. Naši umovi, ili mi sami, jesmo potomci onih predaka koji su delili hranu. Istovremeno, kolektivno iće i piće je društvena praksa koja nam obezbeđuje identitet i status po kojima se razlikujemo od drugih, dok istovremeno pruža osećaj zajednice za kojim žudimo. A one osobe koje jedu i piju zajedno s nama jesu i osobe koje su u društvenoj vezi s nama.

U tom smislu, pandemija je izbrisala i jednu veoma značajnu kategoriju društvenih odnosa među ljudima, a to su površna poznanstva ili tzv. „slabe“ društvene veze. Ne mogu da tvrdim, ali – biće da nam nedostaju i oni ljudi koje uopšte nismo poznavali toliko dobro. Dakle, ne (samo) bliski srodnici i prijatelji, već i komšije sa kojima smo eventualno zastajkivali ispred lifta i pitali ih za zdravlje. Kolege sa posla sa kojima smo periodično odlazili u restoran ili razgovarali i tračarili kraj ikoničkog aparata za vodu. Omiljene konobarice naše omiljene kafe za poneti. Osobe koje su uvek u teretani kada i mi, pa smo počeli da se javljamo jedni drugima. Dežurna pozorišna publika ili redovni pankeri koje poznajemo jedino sa pozorišnih predstava ili sa pank svirki. Kao i lokalna ekipa sa kojom gledamo utakmicu u prepunoj kafani. Ili ekipa lokalnih alkosa sa kojom ločemo i sami. Svi oni kojima znamo samo ime, a ne nužno i prezime i biografije. Drugim rečima, ljudi sa kojima se možda nikada i nismo formalno upoznali, ali sa kojima opet delimo nešto veoma značajno – idemo na iste koncerte, živimo u istom kvartu, posećujemo iste lokale.

Poput trga, agore ili foruma, u pitanju su relativno neutralna, otvorena ili slobodna mesta mimo kuće i posla

Veliki deo javnozdravstvenih napora u pandemiji beše usmeren na problematiku onog društvenog života koji je orijentisan oko jezgra naše bliske porodice i prijatelja. Međutim, briljantni američki sociolog Mark Granoveter sa Stanforda još sedamdesetih godina govorio je o tzv. „snazi slabih veza“. Naše slabe veze (ili naše poznanike) čine osobe sa periferije našeg društvenog života. A to su ljudi koji su neobično važni za taj društveni život. Zato što se nalaze izvan našeg bliskog kruga prijatelja i srodnika (tzv. jake veze), upravo od naših slabih veza možemo da dobijemo ključne informacije o npr. poslu i zaposlenju, zdravlju, politici, kulturi, pa čak i budućim romantičnim i/ili seksualnim partnerima. Jer, naše jake veze ionako (po)znaju sve ono što već dobro znamo i sami, pa nam i nisu od naročite koristi.

I sad, ove slabe veze su gotovo uvenule nakon zatvaranja lokala koji su ih i činili mogućim, odnosno podmazivali hranom i pićem. Kafane i restorani su i društveni prostor koji se u sociologiji naziva „trećim mestom“ (prvo mesto je kuća ili porodični dom, a drugo mesto je posao, tj. njiva, fabrika ili firma) i koji je u samom temelju modernog, građanskog društva. Poput trga, agore ili foruma, u pitanju su relativno neutralna, otvorena ili slobodna mesta mimo kuće i posla. Kafei su opasni i zato što su svrgavali kraljeve i imperije, ali su danas opasni i po lično i po javno zdravlje. Zato što u njima kapljična konverzacija, mljackavo udružena sa hranom i pićem, čini ključnu društvenu aktivnost.

Uz kakofoniju saveta i mera, od higijeničarskog prskanja ruku i stolova alkoholom, preko rutinskog merenja temperature na ulazima u javne prostore, sve do maničnog izuvanja patika ispred domaćinstva, biće da je (uz nošenje maski) jedno pravilo najvažnije i najzlatnije od svih: Nemojmo provoditi vreme u zatvorenom prostoru sa drugim ljudima. A ukoliko baš moramo, neka to bude što kraće. Hajde da dobro zapamtimo ovu ključnu meru bezbednosti, i sada i za ubuduće. Zato što je pandemija daleko od okončane, uprkos našim željama i bez obzira na to što političari žure da odsviraju kraj. Modifikujmo način na koji razmišljamo o virusu, i shvatimo da naše odluke i naše ponašanje utiču na bukvalno sve sa kojima delimo – vazduh. Fizički i društveni prostor. I pre svega razmišljajmo o našoj i tuđoj pljuvački, koliko god ta misao bila jeziva i gadna. Upotrebimo ovu prirodnu emociju gađenja u svoju korist, i zamislimo tuđe pljuvačne čestice po zidovima, tanjirima i čašama kafića i restorana. To nam može spasti život. — ⊗

Pročitajte još

Tri činjenice o broju umrlih

Po podacima o mortalitetu: period od ukidanja mera u maju 2020. do kraja novembra ubedljivo je najsmrtonosniji u poslednjoj deceniji. Zvanične brojke ne pokazuju razmeru…

Izdanja

Paket - prvih pet brojeva

Ako vam nedostaju stare Odiseje, obiđite sajt knjižare Makart i naručite prvih pet brojeva u paketu po promotivnoj ceni.

5

brojeva

1300 RSD