Istraživači su pokazali da bi mogla da postoji DNK koja se veoma razlikuje od one na Zemlji. Da li ona može, osim u teoriji, postojati i u prirodi?
Otkrivanje strukture DNK verovatno je pionirima genetike bilo nalik na sastavljanje slagalice. Činjenica da su njeni delovi sklopljeni tako da omogućuju život podstiče čovečanstvo da se i dalje njima igra. Tako je krajem februara u časopisu Science objavljen rad u kome se tvrdi da je nekoliko timova američkih istraživača uspelo da napravi veštačku DNK sa osam umesto četiri nukleotidne baze.
Koji može biti značaj ovakve tvorevine ukoliko ona ne postoji u prirodi? Autori objašnjavaju da bi negde u svemiru možda mogao da postoji drugačiji oblik života, a ovaj i drugi modeli (a bilo je sličnih pokušaja) mogli bi astrobiolozima da olakšaju potragu za vanzemaljcima. Upravo to je bio razlog da ovo genetsko istraživanje finansira NASA.
Dezoksiribonukleinska kiselina kakvu poznajemo na Zemlji sastoji se od četiri nukleotidne baze i svaki nukleotid čini samo po jedna od njih, a to su adenin, citozin, guanin i timin, dok RNK umesto timina ima uracil. Danas je dobro poznato da postoje pravila po kojima se ove baze uparuju i da se označavaju početnim slovima. Međutim, tih slova bi teorijski gledano moglo da bude i više, pa su američki naučnici osmislili DNK koju su nazvali Hachimoji, po japanskim rečima za „osam slova“.
Nukleotidima koji inače postoje u DNK dodata su još četiri veštačka koja oponašaju njihovu strukturu. Međutim, za život je važno i da se informacija prenese od DNK ka RNK kako bi ona dala instrukciju proteinima. Ovaj tim je i u tome uspeo tako što je stvorio veštačke enzime koji su izvršili kopiranje iz osmoslovne DNK u osmoslovnu RNK.
Tvorevina je tako ispunila jedan od kriterijuma za postojanje života koje je zadala originalna DNK, a osim toga predvidiva je, što je podjednako bitna osobina. Međutim, za razvoj života i evoluciju je, pored skladištenja i prenosa podataka, važno da sistem bude samoodrživ, a da li je to slučaj sa osmoslovnom DNK još uvek nije poznato. Za sada se jedino zna da ona može da postoji u laboratoriji uz neprestano snabdevanje sintetičkim jedinicima građe.
Ukoliko bi ovakav sistem bio moguć, to jest ukoliko bi postajo u prirodi, mogućnosti za skladištenje podataka bi bile neuporedivo veće u odnosu na dosadašnja četiri nukleotida, pa i u odnosu na ranije veštačku DNK sa šest nukleotida, a kako bi izgledali organizmi još uvek spada u domen nagađanja. Međutim, iako ovo istraživanje spada u osnovna i teorijski traga za mogućnostima i preispituje život, ono ne mora nužno da bude neupotrebljivo. Pretpostavlja se da bi ideja o ovakvoj DNK i podaci koji su dobijeni pri njenom stvaranju mogli da dobiju i svoje praktične primene u budućoj medicini. — ⊗
