Šta nam jedna neobična epizoda iz sveta muzeologije može ispričati o autentičnosti i vrednovanju originalnih dela
Pre oko jedanaest godina, u decembru 2007. godine, Etnološki muzej u Hamburgu dobio je retku priliku da izloži čuvene Ratnike od terakote. Eksponate, uključujući osam ratnika i dva konja, dopremila je grupa stručnjaka i trgovaca okupljenih pod nazivom Centar za kinesku umetnost i kulturu iz Lajpciga, a izložba, koja je ubrzo postala ozloglašena, nazvana je Moć u smrti. Bila je izrazito popularna, onako kako izložbe ratnika od terakote umeju da budu (samo par meseci pre nje, izložba u Britanskom muzeju u Londonu bila je jedna od najposećenijih u njegovoj istoriji).
Ali to nije dugo trajalo: svega par nedelja nakon otvaranja izbio je skandal. Na osnovu dojave jednog bivšeg člana grupe iz Lajpciga, otkrilo se da su tobože autentične glinene statue zapravo – replike. Čelnici hamburškog muzeja izašli su u javnost zgranuti, i optužili Centar iz Lajpciga za prevaru. Centar je, međutim, u svoju odbranu izneo jedan zanimljiv argument (ili besmislicu, kako se uzme): naime, u svom ugovoru sa muzejom oni nigde nisu rekli da su eksponati „originalni“, već samo da su „autentični“. A za njih je „autentično“ značilo da su „statue od keramike, u razmeri 1:1, i uporedive sa originalima“.
Besni direktor Etnološkog muzeja u Hamburgu na to se latio rečnika, ali ovo nije priča o semantici.
Ubrzo se javio i Biro za kulturno nasleđe iz kineske provincije Šansi, zadužen za upravljanje arheološkim nalazištem i Ratnicima od terakote. Zapretio je tužbom protiv organizatora, ali opet je nastala zabuna. Naime, nije kineskom Birou bio problem to što isporučene statue nisu bile originali, već u tome što su izložene replike bile neovlašćene. Biro inače sam upošljava sertifikovane profesionalce, majstore, za izradu zvaničnih replika, a Ratnike u Hamburgu je bio izradio i isporučio neki nezavisni preduzimač. Drugim rečima, problem nije bio u originalima, već u „autentičnosti“ replika.
I ko je onda bio u pravu? Etnološki muzej, kojem je autentično ono što je izvađeno iz arheološkog lokaliteta; Centar iz Lajpciga, kojem je autentično ono što je originalu nalik; ili Biro provincije Šansi, kojem je autentično ono što ima relevantni sertifikat? Odgovor vam možda deluje zdravorazumski, ali i zdrav razum treba ponekad protresti i ispitati.
Neobična je stvar original. Istoričari umetnosti su korene originalnog dela i njegovog pratioca, kreativnog genija, pronašli u Akademiji dizajna u Firenci, osnovanoj 1563. godine, kojom se jedna grupa slikara i vajara odvojila od srednjovekovnih slikarskih esnafa, u želji da se slobodno bave svojim umećem (savremeni koncept „umetnosti“ još uvek nije postojao), umesto da proizvode dela sa praktičnom primenom. U narednih sto godina, slične akademije su počele da se pojavljuju i u drugim, konzervativnijim delovima Evrope, kao što je bio Pariz. One su često u svojim redovima imale i arhitekte.
Međutim, ti renesansni ljudi, „slobodni“ majstori zanata, nisu doživeli svoju apoteozu u neponovljive, jedinstvene genije i umetnike sve do osamnaestog veka, kada su inicijalne kapisle romantizma stvorile neophodni idejni okvir, spojivši slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu sa poezijom i muzikom u „lepa umeća“ (beaux-arts) to jest umetnost: ono što je vredno bez ikakve primene, samo po sebi, pa samim tim i najvrednije, a što nastaje neponovljivom, božanskom silom inspiracije koju osećaju samo oni nadareni. U isto vreme, i sa istom idejom vrednosti originala, u modu je ušla starina, autentični artefakti prošlosti dobili su na ceni, nastali su muzeji i galerije, turizam i arheologija.
Još jednom: starina, kreativna genijalnost, inspiracija, to su sve pojave sa evropskim istorijskim pedigreom. O tome koliko su te ideje bile lokalizovane govori i to što su se one morale izvoziti. Evropski kolonizatori su se čudili kako to lokalna stanovništva širom sveta „ne paze“ na svoje istorijske artefakte, koji su se, razume se, samim tim morali „spasavati“ i odnositi u muzeje u Londonu, Parizu, Berlinu. Kao što se može videti na primeru Ratnika od terakote, u zemljama kao što je Kina naše romantičarske ideje o originalnosti nikada se nisu zapravo podudarile sa njihovima, a nesporazumi traju do dan-danas.
Ali dobro, reći će neko, pa šta ako su posredi istorijske okolnosti. Zar nije original svejedno vredniji od kopije?
Umesto odgovora, jedan spisak. Original kao proizvod kreativnog rada je u suštini samo to – original. Kopiranjem se, s druge strane, dobija: replika, reprodukcija, citat, plagijat, falsifikat, restauracija, parodija, imitacija, omaž, rimejk, interpretacija, emulacija, adaptacija, iteracija, pa mitoza, rekombinacija, evolucija…
Priroda očigledno ne mari mnogo za originalnost. A od kriminala do komedije, ako je suditi po našem rečniku, i mi smo mnogo pre opčinjeni kopiranjem. Možda onda i sve te vrednosne sudove treba malo protresti. — ⊗
