Kako od ocenjivanja napraviti smislenu meru obrazovnog napretka?
Na nezadovoljstvo različitim sistemima ocenjivanja može se naići u svakodnevnom, laičkom kontekstu, ali i u istraživačkim krugovima. Kritika se postavlja i iz perspektive pedagoških nauka, gde se ocene posmatraju kao sredstvo evaluacije i standarda u odnosu na koji se može meriti postignuće u bilo kojoj oblasti.
Najopštije rečeno, brojčane ocene pokazuju sumativni skor nečijeg postignuća. Međutim, kako bi ovaj skor imao značenje, on mora biti zasnovan na unapred poznatim i transparentnim standardima. Dobro definisan kriterijum prepoznaje se i po tome što učenici mogu i sami da procene sopstveno postignuće i, posledično, da bolje upravljaju procesom učenja.
Neki važni, a često previđani aspekti ocenjivanja su i informacije o spremnosti za naredni nivo školovanja, upotrebno znanje, kao i spremnost za angažovanje i motivisanost. Sve ovo deluje teško uklopljivo u jedinstven broj. Zato je važno posebno se posvetiti korišćenju tzv. formativnih ocena.
Formativne ocene se učenicima daju u vidu povratnih informacija o radu ili postignuću. Pored trenutnog postignuća, akcenat se stavlja na stvari kao što su mapiranje neostvarenih rezultata, davanje uputstva i preporuka za budući rad. Za razliku od evaluativne ocene, formativna ocena daje značajne podatke učenicima o mogućnostima njihovog napretka. Istraživanja sprovedena u Americi u periodu od 2009. do 2014. godine pokazuju da učenici i studenti najviše preferiraju ovaj način ocenjivanja.
Korist od takvih formativnih ocena možemo uočiti pogledom u dvorište drugih zemalja – postoje velike razlike u dodeljujivanju ocena i njihovom tumačenju. Sam broj nema informativnu vrednost bez konteksta. Deo informacija može se izgubiti čak i ukoliko se ocene iz sistema 1-5 prevode u sistem A-F. Na pitanje koji je je sistem bolji možemo odgovoriti jedino ukoliko poznajemo specifične ciljeve koji su postavljeni u bilo kojoj obrazovnoj instituciji, ali formativne ocene doprinose da se sadržaj bolje prepozna u bilo kom obrazovnom sistemu.
Rezultati PISA testiranja iz 2012. godine ukazuju i na to da je Srbija ispod proseka kada su u pitanju postignuća učenika u sve čeitiri ispitivane oblasti: čitalačka kompetencija, matematička kompetencija, naučna pismenost i rešavanje problema. Međutim, rezultati pokazuju da u oblasti rešavanja problema učenici u Srbiji imaju značajno bolje rezultate nego u ostale tri oblasti. Na prvi pogled je jasno da znanja koja bi učenici trebalo da nauče u školi mnogo lošije pokazuju u odnosu na znanja stečena kroz svakodnevno, vanškolsko iskustvo.
Rezultati testiranja iz 2012. godine pokazuju i da su učenici u Srbiji vrlo anksionzni, posebno kada su u pitanju postignuća iz matematike, i da su slabo motivisani za učenje.
„Velika prepreka kvalitetnom ocenjivanju je korišćenje ocena u svrhe koje su šire od merenja postignuća“, kaže za Odiseju dr Dragica Pavlović Babić sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nastavnici često koriste ocene kao disciplinske mere, pa učenici doživljavaju ocene kao da služe kazni, poređenju sa drugima ili ocenjivanju osobina ličnosti i sposobnosti. Čest pratilac nedosledno korišćenih ocena je nedostatak motivacije učenika, kao i želje za napretkom.
Kako bi nastavničko zanimanje postalo više cenjeno u Srbiji, potrebno je sistemski podržati nastavnike i obezbediti im pre svega finansijsku podršku i sigurnost
Još jedan od problema o kojem Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja priča već godina je ocenjivanje prevashodno reproduktivnog znanja, nasuprot primenjenom. Međutim, promene su spore. Obrazovni program u Srbiji ne ostavlja dovoljno prostora za ispivanje primenjenog znanja s obzirom na obimnost gradiva koje je predviđeno nastavnim programom. Ovakav sistem nije u koraku sa očiglednim porastom dostupnosti informacija u svim domenima, kojima se može lako pristupiti u svakom trenutku, pri čemu nije potrebno memorijsko pohranjivanje ove vrste znanja. Neophodno je pomeriti fokus na ocenjivanje sposobnosti korišćenja i razumevanja dostupnih informacija, razgraničavanje tačnih od netačnih informacija i podsticanje kritičkog sagledavanja različitih izvora.
Međutim, nastavnici su najčešće nedovoljno obučeni u pogledu nastavničkih kompetencija, uključujući i ocenjivanje. Dok je planom i programom predviđeno šta je potrebno predavati i šta učenici treba da znaju u okviru svake oblasti, uspostavljanje sistema koji međusobno razgraničava pojedinačne ocene prepušta se u potpunosti samim predavačima. Bez adekvatne obuke, ono što nastavnici najčešće rade je primena iskustvenog znanja o ocenjivanju koje je uglavnom neadekvatno. Profesorka Pavlović Babić put ka rešenju ovog problema vidi u eksternom testiranja na nivou celog sistema, kako bi se smanjio teret ocenjivanja sa nastavnika.
Na koji način možemo prevazići pomenute probleme? Još jednom možemo pogledati oko sebe i posmatrati kako se ocenjivanje reguliše u zemljama koje imaju visoko postignuće na PISA testiranju. U Finskoj se sumativno ocenjivanje uvodi tek od šestog razreda osnovne škole, dok pre toga učenici imaju isključivo kvalitativne povratne informacije i formativne ocene o svom postignuću i napretku. Primeri se možda mogu naći i na višim obazovnim nivoima: npr. na Univerzitetu Braun u SAD, ne računaju se prosečne ocene, već se svakom studentu daje informacija o njegovom ličnom postignuću i prostoru za napredak.
Međutim, u našem obrazovnom sistemu teško se može uspostaviti novi sistem pukim „prepisivanjem“ recepata iz drugih zemalja. Kako bismo bili u mogućnosti da podignemo kvalitet obrazovnog sistema u Srbiji na nivo Finske, potrebno je investirati u dugogodišnji plan reformi koji obuhvata i promenu percepcije građana prema obrazovnom sistemu. Kako bi nastavničko zanimanje postalo više cenjeno u Srbiji, potrebno je sistemski podržati nastavnike i obezbediti im pre svega finansijsku podršku i sigurnost kako bi mogli da se posvete adekvatnom ocenjivanju i kvalitetnom podučavanju učenika.
Prethodne godine, Srbija je učestvovala u još jednom PISA testiranju. Kao najznačajniji sistem detektovanja problema u obrazovnim sistemima širom sveta, PISA iz godine u godinu pruža značajne podatke za mogućnost pravljenja izmena u obrazovnim politikama. Rezultati testiranja iz 2018. godine otkrivaju se zvanično prvog utorka u decembru 2019. godine. Ovog puta je u PISA testiranje uključeno i ispitivanje finansijske pismenosti i dobrobit učenika po pitanju njihovog doživljavanja škole i nastavnika.
Sa razlogom se fokus PISA testiranja ne bazira na ocenama, već na jednom specifičnom standardu koji je potrebno dostići, na ciljevima napretka i na merenju aspekata pravednosti sistema. Ocenjivanje je, iz ove perspektive, samo jedan simptom koji koji ukazuje na potrebu za značajnim promenama u obrazovnom sistemu. — ⊗
