PISANA REČ / I pored svojih mana, roman Peto godišnje doba zaslužio je nagrade koje je dobio – kao i vašu pažnju
Peto godišnje doba
autor: N. K. Džemisin
Izdavač: Vulkan Izdavaštvo, 2018
Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #02, u rubrici Pregled
Nora Džemisin je 2016. godine knjigom Peto godišnje doba, prvom u trilogiji Slomljena zemlja, postala prva crnkinja koja je dobila prestižnu Nagradu „Hugo“ za naučnofantastični roman. Zatim ju je naredne godine dobila ponovo, za drugu knjigu u serijalu (čime je bila postala prva žena sa dva „Huga“ zaredom), a onda je to uspela ponovo 2018, za treći i poslednji roman Slomljene zemlje. Više nije bilo potrebe ni za kakvim odrednicama: takav het-trik nikome, ni ženi ni muškarcu, nije uspeo od osnivanja „Huga“ 1953. godine. Slomljena zemlja je, drugim rečima, događaj. Srpsko izdanje objavilo je „Vulkan izdavaštvo“ prošlog leta.
Fantastika se u poslednjih par decenija usložnila kao žanr, pa Slomljena zemlja spada u grupu dela koja se nalaze negde između klasične epske fantastike i SF-a. Možda je tipski najbliža Dini Frenka Herberta: spekulativni roman u kojem je u centru scene čitava jedna planeta i njena ekologija, ali čijom radnjom rukovode lične (i porodične) motivacije moćnih pojedinaca.
Svet Slomljene zemlje nije nama poznata blagonaklona „Gea“, već nemilosrdni „otac“ koji cikličnim tektonskim poremećajima uništava živi svet – zemljotresima, vulkanima, kiselim kišama, otrovnim isparenjima, ekološkim lančanim reakcijama. Te kataklizme su „peta godišnja doba“ iz naslova prve knjige, koja počinje pucanjem kontinentalne kore, katastrofom takvih dimenzija da se svet, po svemu sudeći, od nje po prvi put neće oporaviti.
Džemisin je odlična u spekulaciji: kako bi izgledao svet koji se na svakih par stotina godina ruši i gradi iznova? Koliko moraju biti nemilosrdni ljudi kako bi preživeli godine zatvoreni u bunkerima, dok je iznad njih nebo u plamenu? Odgovor je, naravno, izrazito – dugo nije bilo romana u kojem protagonisti izazivaju ovoliko patnje, a da makar centar priče nije iskupljenje. Najbolji su ipak detalji: grad koji je toliko star i otporan na rušenje da u njemu postoje, zamislite, zgrade (sa terasama, što tek izaziva zabunu kod pridošlica); pisana reč koja postoji samo u kamenu jer ništa drugo ne opstaje kroz kataklizmu; priče o ljudima koji žive na ostrvima, a u koje je teško poverovati – jer ko bi živeo na malenom ostrvu u svetu cunamija? Svaki grad na obali mora je ili nov ili inženjersko čudo. I tako dalje.
Protagonisti priče su nekolicina tzv. orogena, omraženih ali neophodnih ljudi rođenih sa sposobnošću da kontrolišu tektonske procese. Džemisin se povremeno gubi u tom mulju epske fantastike, pokušavajući da opiše detalje njihove načelno magijske sposobnosti, ali upečatljivo predstavlja strah i prezir koje oni izazivaju. Slomljena zemlja je, pre svega, knjiga o potlačenosti i pravdi.
Peto godišnje doba, prva i za sada jedina knjiga u trilogiji dostupna na srpskom, ubedljivo je i najbolja. Njeni narativni i strukturni potezi, iako pomalo prenaglašeni, izrazito su sveži i uzbudljivi. Ovo se dobrim delom gubi u nastavcima, koji prave jednu kardinalnu grešku, previše se oslanjajući na ono što se na engleskom zove exposition dump – objašnjavanje radnje umesto njenog odigravanja. Da nema grupe sveznajućih sporednih likova u drugoj knjizi, ni radnja ni njeni protagonisti ne bi mogli da se pomere sa mrtve tačke. Međutim, impuls koji je do tada stvorilo Peto godišnje doba, kao i uzbudljivi, a problematični i sukobljeni glavni likovi trebalo bi da vas svejedno zadrže i kroz te najgore epizode. Kraj trilogije je prikladno dramatičan, ali teško da može da dostigne visine prve knjige – onog pravog, retkog „događaja“ u svetu fantastike. Nemojte ga propustiti. — ⊗
