Aktuelne vlasti opet ignorišu opasnosti novih zaraza, ovaj put u školama od 1. septembra. Njihov izgovor je neznanje
Ovaj članak je prvobitno objavljen na Peščaniku
Čeka nas, po svemu sudeći, otvaranje škola 1. septembra. Ministarstvo zdravlja vrlo prigodno prijavljuje relativno nagli pad dnevne stope novoobolelih od koronavirusa (naime, počev od 17. avgusta dnevna brojka se praktično prepolovila), a Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja – samo nekoliko dana pre 1. septembra – još uvek nije izdalo konkretne odluke o organizaciji nastave.
Ono što Ministarstvo jeste uradilo je objavljivanje Stručnog uputstva za realizaciju i organizaciju obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2020/2021. godini, koje se odnosi pre svega na osnovne škole, a koje sadrži, da se razumemo, spisak pustih želja i neodlučnih saveta koje treba poslušati „ukoliko epidemiološka situacija bude takva da postoji opasnost po zdravlje učenika i zaposlenih“. Pošto je postojanje takve epidemiološke situacije ne izvesno nego zagarantovano, evo par primera uputstava koje za škole nudi nadležno Ministarstvo:
„Ukoliko je broj učenika u odeljenju veći od 15, odeljenje se deli u dve grupe.“
„Za svako odeljenje (grupe) određuje se učionica u kojoj se ostvaruju časovi nastave.“
„Grupe dolaze u dva definisana termina (na primer od 8.00 časova i od 10.45).“
I tako dalje, posebno za mlađe osnovce, posebno za starije: ne zvuči to sve besmisleno nego je pitanje šta to znači u praksi, u državi koja nije „uspela“ ni pošteno da izveštava o epidemiji, a kamo li da organizuje koliko-toliko sigurno okruženje u školama širom zemlje za sve svoje učenike, njihove nastavnike i porodice. Ali nešto drugo je ključno u ovom uputstvu, jedna napomena koja govori sve što nam je potrebno da znamo ne samo o ovom Ministarstvu, već i o celokupnom radu aktuelne vlasti od marta naovamo. Kaže uputstvo:
„Na osnovu analize iskustava drugih zemalja, koje su u prethodnom periodu pristupile ponovnom otvaranju škola, Ministartstvo je došlo do nalaza da ne postoji naučni konsenzus (naglasak autora), na osnovu stručne literature, o uticaju zatvaranja i ponovnog otvaranja škole na prenošenje SARS-Cov-2 u zajednici.“
To nam zapravo fali. Samo kad bi postojao naučni konsenzus, znali bismo šta da radimo. Ovakav „nalaz“ nadležnog Ministarstva nije valjda zaista zahtevao analizu iskustava drugih zemalja – jer živimo u (još uvek) prvom talasu novog koronavirusa, podaci se tek prikupljaju, znanje se tek umnožava, ni o kakvom konzensusu nema i ne može biti reči. To je sumanuto. Funkcioniše taj nedostatak konsenzusa, doduše, kao zgodan izgovor – jer neka intuicija nam kaže da, ako nismo sigurni u nešto novo, onda treba da nastavimo po starom, zar ne?
Ako je u pitanju epidemija, onda naravno da ne. Na nauci je da istražuje, a na državama je, u međuvremenu, da budu odgovorne, oprezne i da, ako ćemo iskreno, razmišljaju o najgorem. Šta uopšte kažu ta analizirana iskustva iz drugih zemalja?
Po izveštaju koji je pre nekoliko godina objavio „Batut“, otvaranje škola širom Srbije bio je glavni katalizator novih slučajeva zaraze H1N1
U Nemačkoj, prva savezna država koja je otvorila škole bila je Meklenburg-Zapadna Pomeranija početkom avgusta, u kojoj školska godina i inače počinje nešto ranije nego u većini drugih država, ali su dve škole već posle prve nedelje rada bile ponovo zatvorene zbog novih slučajeva zaraze. U međuvremenu, širom zemlje škole rade sa obaveznim maskama i za decu i za nastavnike, ponegde samo u hodnicima, drugde i tokom samih časova, ali će se pojedinačna zatvaranja, po svemu sudeći, nastaviti.
U SAD, u kojoj se sreću najveće diskrepancije između saveznih država, neka prevremena otvaranja škola dovela su do stvaranja potpuno novih žarišta. Nešto pre toga, kako je javila Američka pedijatrijska akademija, u SAD je samo u poslednje dve nedelje jula primećeno čak 97.000 novih zaraza SARS-Cov-2 kod dece (mada je „dete“ u ovom slučaju statistički pojam, velika većina ovog broja svejedno pohađa osnovnu ili srednju školu).
Švedska, sa druge strane, svoje škole nikada nije ni zatvarala, ali nije se nešto posebno bavila ni istraživanjem širenja zaraze u obrazovnim ustanovama; u Južnoj Koreji, ponovna otvaranja škola počela su još tokom proleća, ali uz relativno stroge mere distanciranja koje su uključivale i fizičko razdvajanje dece tokom pauza za obrok. Konsenzusa, kao što vidimo, nema ni u tragovima, ali nesporno je da bolje prolaze, i da će počev od septembra bolje prolaziti, ona društva koja ulože više truda i više opreza; ona koja budu preuzela više odgovornosti za sigurno funkcionisanje svojih škola – ako se škole već moraju otvoriti.
Po izveštaju koji je pre nekoliko godina objavio „Batut“, otvaranje škola širom Srbije bio je glavni katalizator novih slučajeva zaraze H1N1, tada, 2009. i 2010. godine, aktivne epidemije tzv. svinjskog gripa. Čitajući analize iz tog vremena, korelacija između rada škola i rasta stope zaraznosti teško da može biti veća, jer kako navodi „Batut“:
„Oboljevanje se iz škola prenosilo i na ostale uzraste. U toku i neposredno posle raspusta (nakon prvog tromesečja školske 2009/2010) koji je produžen zbog širenja virusa u školama, došlo je do naglog pada oboljevanja u 46. i 47. nedelji (epidemije) u svim uzrastima.“
Naravno, „svinjski grip“ bio je, za razliku od Covid-19, daleko više opasan i rasprostranjen među decom – ali je takođe u pitanju bila pandemija koja je tada u Srbiji zabeležila tek nešto preko 700 potvrđenih slučajeva. Ne treba da ih tek tako poredimo, ali treba da razumemo da postoji velika razlika, verovatno nemerljiva, između situacije u kojoj se nalazimo sad, i situacije koja nas čeka u septembru, ako deca krenu u školu, posebno bez podrobne zaštite, a ljudi se mahom vrate sa odmora u zatvorena, klimatizovana radna mesta, ali i u kafiće.
Kako navodi jedna studija objavljena u časopisu Lancet, a namenjena pre svega situaciji u Velikoj Britaniji, jedini način da se spreči potencijalno katastrofalni novi talas zaraze nakon otvaranja škola je uz povećano testiranje, efektno praćenje kontakata i izolaciju svih novih zaraza. Ukoliko se ovakve mere ne sprovedu, navodi međunarodna grupa istraživača iz Engleske, SAD i Australije, onda njihov model predviđa nove „pikove“ u januaru 2021. godine (ukoliko se škole otvore punom parom) odnosno u februaru (ako otvaranje škola bude ograničeno i postepeno).
Ukoliko se u otvaranje škola uđe neodgovorno – a to je za sada sasvim izvesno, na osnovu ponašanja Ministarstva – može doći vreme, negde na jesen, kada će se Krizni štab ili neki drugi zvaničnici opet pravdati time kako „nisu mogli da znaju“ da će prerano i nepažljivo otvaranje škola dovesti do novog porasta broja zaraženih, novih hospitalizacija, novih smrti. Kao što je to bio slučaj i oko izbora, treba da budemo svesni u čemu je reč: niko ne zna – ne postoji konsenzus – oko toga kako će se virus ponašati, ali to nikako ne sme biti neko opravdanje za sopstvenu neodgovornost, nego upravo suprotno, to treba biti imperativ. Pošto ne znamo, onda moramo da budemo pažljivi. Po mogućstvu, pažljiviji nego što će to budućnost pokazati da je bilo potrebno. — ⊗
