Pre pedeset godina, NASA je na pitanje “Da li je ženama mesto u svemiru?” odgovorila… pogrešno
Mercury 13 (2018)
režija: Dejvid Sington, Heter Volš
prikazivanje: Netflix
U vreme kada mogućnosti istraživanja svemira neprestano rastu, uključuju se zvanični programi sve većeg broja država, a pojedini privatno finansirani projekti uspevaju da skrenu pažnju na sebe neretko i bizarnošću svojih zamisli, interesovanje javnosti za prve pohode u svemir ne jenjava. Otkrivanje novih detalja, prikazivanje u drugačijem svetlu, ili jednostavno omaž određenim ljudima – koji god razlog da se krije iza ovog fenomena, činjenica je da se filmska industrija poslednjih godina dosta okretala ovom periodu. U poslednjih par godina, iz SAD su stigle „Skrivene figure“, a zatim prošle godine i neskriveni heroj Nil Armstrong u biografskom filmu „Prvi čovek“, dok je u ruskoj produkciji snimljen film o svemirskoj trci „Vreme prvih“.
Kompanija Netflix je prošle godine snimila dokumentarni film Mercury 13 koji prikazuje za veliki deo publike malo poznatu epizodu s početka istraživanja svemira. I ovog puta u fokusu su žene i uskraćivanje mogućnosti da se bave onim što žele, ali film ima daleko manje ambicija od pomenutog „Skrivene figure“, koji je bio holivudski bioskopski hit. Mercury 13 je skromno produciran dokumentarac i mada se nalazi na veoma popularnoj platformi, na prvi pogled odaje utisak filma koji ćete pustiti u časovima dokolice pre nego u želji da pogledate nešto zaista kvalitetno. Sa druge strane, tema koju obrađuje svakako zaslužuje pažnju.
Godinu dana nakon lansiranja Sputnjika NASA pokreće program u kome traži prve astronaute. Izabrana su sedmorica kandidata. Sedam muškaraca. Ovaj podatak verovatno ne bi bio ni primećen da lekar koji je osmislio testiranja nije paralelno pokrenuo i jedan privatno finansiran program. Doktor Lavlejs okupio je zainteresovane žene (sve su bile piloti) i, sprovodeći na njima identične testove, pokušao da izabere one koje bi bile najpodesnije za let u svemir. Prvu fazu testiranja prošlo je trinaest kandidatkinja.
U filmu govore učesnice eksperimenta, njihova deca, kao i ćerka doktora Lavlejsa, ali nema istoričara i ljudi iz Nase. Ostaje pitanje: da li su autori filma želeli da pre svega navedu razloge ili opravdanja zašto one nisu otišle u svemir, ili da im daju reč da kažu šta su želele – i kako su se osećale kada u tome nisu uspele. Kada je u poslednjoj fazi testiranja trebalo da se okupe na vojnom poligonu, stigla je vest da je čitav program otkazan. Neke od učesnica već su bile dale otkaz na svojim ranijim poslovima kako bi mogle da učestvuju u eksperimentu.
Razlog za odbijanje poslednje faze bio je birokratski – program nije bila pokrenula NASA. Osim toga, jedan od kriterijuma za izbor astronauta bio je da to mora da bude vojni pilot, a žene formalno nakon Drugog svetskog rata nisu mogle da budu vojni piloti. Sa druge strane, trinaest kandidatkinja imalo je iza sebe mnogo sati leta i uspešno savladanih opasnih situacija. Kako će telo reagovati i na koje situacije se treba pripremiti niko još uvek nije znao. Tačnije, dok su žene koje su želele da krenu na taj put bile u drugoj fazi testiranja, svet je uzbuđeno pratio Gagarinovo lansiranje.
Kada slučaj žena kojima nije dozvoljeno da budu astronautkinje postaje tema rasprave u Kongresu, u julu 1962, još uvek nijedna žena nije putovala u svemir. SAD je propustio šansu da u ovom koraku pretekne Sovjetski Savez, koji sledeće godine lansira Valentinu Terješkovu. Ovaj događaj iznova budi medijsku pažnju za projekat koji su televizijski producenti nezvanično nazvali Merkjuri 13, a časopis Life prvi put objavljuje imena svih trinaest žena.
Bilo je to godinu dana pre donošenja Zakona o građanskim pravima kojim se zabranjuje diskriminacija, a borbu za astronautkinje u Kongresu obeležio je neočekivani potez jedne koja im je bila uzor. Često pominjana u filmu, Žaklin Kokran, pionirka američke avijacije koja je rušila granice postavljene ženama u SAD, izjavila je da u svemir treba poslati muškarce, navodno jer je sigurnije da odu oni koji imaju iskustva sa vojnim avionima. Film samo naslućuje razočaranje koje su njene koleginice mogle osetiti, i ostavlja otvorenom mogućnost da je ovu na izjavu uticala činjenica da Kokran zbog svojih godina nije bila jedna od kandidatkinja.
Obuke za žene vojne pilote u SAD počinju tek 1976. godine, a dve godine kasnije pojavljuju se i prve zvanične kandidatkinje za put u svemir. U međuvremenu, trinaest žena iz Merkjurija 13 bilo je prinuđeno da promeni planove, pošto im godine nisu dozvoljavale da pokušaju ponovo. Najmlađa od njih, Voli Fank, i dan-danas se nada da će postati makar svemirski turista. S vremena na vreme ponovo se probudi njihova priča, a jedan od povoda bio je i kada je 1995. godine Ajlin Kolins postala prva žena koja je pilotirala Spejs šatlom. Ona se u svom govoru zahvalila ženama koje su probijale put ka ovom koraku, a među njima su bile i Merkjuri 13. Bile su pozvane da prisustvuju lansiranju. — ⊗
