Tamo gde su dalja fizička ispitivanja delovala nemoguće, uskočila je kompjuterska simulacija. Šta je otkrila digitalna rekonstrukcija misterioznog starogrčkog astronomskog mehanizma?
Mehanizam sa Antikitere, astronomski kalkulator koji su antički Grci koristili za izračunavanje položaja (njima tada znanih) nebeskih tela, zbunjuje naučnike od kada je otkriven 1901. godine.
Ime je dobio po grčkom ostrvu u Egejskom moru u čijoj blizini su ga pre 120 godina, slučajno, pronašli ronioci, lovci na sunđere. Ostaci uređaja sastoje se od 82 fragmenta, što je oko trećine originala. Najveći, poznat kao fragment A, sadrži 27 od ukupno 30 preživelih zupčanika.
Naučnici predvođeni Majklom Rajtom iz Muzeja nauke u Londonu uspeli su da, pomoću rendgenskog zračenja kompjuterizovanom tomografijom (CT scan), 2005. godine dešifruju strukturu poleđine ovog mehanizma. Otkrili su proračune za predviđanje pomračenja i ugravirane natpise kojima su opisana kretanja Sunca, Meseca i svih pet planeta poznatih u antici (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn) kao i njihov položaj, onako kako su Grci zamišljali kosmos. Sa prednjeg dela dešifrovali su oko 3500 ugraviranih znakova, neku vrstu uputstva za korišćenje i vodiča kroz galaksiju, ali način na koji je „programiran“ njegov složem sistem zupčanika dugo je predstavljao misteriju zbog nedovoljno fizičkih dokaza i, sve do sada, najvećim delom ostao je nerazrešen.
U uvodu izveštaja o najnovijim istraživanjima tima sa Univerzitetskog koledža u Londonu (University College London – UCL) objavljenog 21. marta u žurnalu Nature Scientific Reports navodi se da nijedna ranija rekonstrukcija antikitere nije bila ovoliko blizu identičnog izračunavanja podataka. U izveštaju koji kao vođa istraživanja potpisuje profesor sa UCL-a Tim Frit, mehanizam sa Antikitere je „kreacija jednog genija koji je kombinovao cikluse iz vavilonske astronomije, matematička saznanja iz Platonove Akademije i astronomske teorije antičkih Grka”.
Kada su dobili prvu sliku fragmenta A, pred njima se stvorio novi svet
Tim je kreirao repliku tako što je napravljen veliki broj mogućih projekcija za svaki od fragmenata, koje je kompjuter potom spojio u jednu celinu.
Kada su na taj način dobili prvu sliku fragmenta A, pred njima se stvorio novi svet. Dobili su podatke koji su im omogućili da se po prvi put uhvate u koštac sa ključnim problemom koji je decenijama „mučio” njihove kolege: odgovor na pitanje po kom principu je uređaj radio.
Digitalna rekonstrukcija prof. Frita i njegovog tima prikazuje kako je mogao funkcionisati taj enigmatični, prednji deo mehanizma sa Antikitere. U središtu uređaja je polulopta – koja predstavlja Zemlju – okružena Mesečevim menama, Suncem, zodijačkim sazvežđima i kružnim putanjama planeta.
U vreme kada je računar nastao, oko 100. godine pre nove ere, Grci su verovali u geocentrični sistem i Zemlju su pozicionirali u središte univerzuma, što je tim sa UCL uzeo u obzir kada je pravio svoju digitalnu kopiju uređaja.
U ranije dešifrovanim natpisima sa prednje strane mehanizmama naročito su važni bili brojevi 462 i 442 koje su predstavljali cikluse za Veneru, odnosno Saturn.
Naučnici su sada, koristeći matematički metod starih Grka koji je opisao filozof Parmenid, uspeli da objasne ne samo kako su Grci uspeli da izračunaju cikluse za Veneru i Saturn, već i da nadomeste i podatke koji su nedostajali: cikluse za druge planete.
Ključnu ulogu u kreiranju brojčanika za Veneru, koji precizno izračunava planetarni period od 462 godine, imao je 63-zubni zupčanik, jedan od 27 preživelih u fragmentu A od ukupno 50 ili 60, koliko ih je originalno bilo. Ovaj podatak deluje još čudesnije ako imamo na umu da je reč o prilično skučenom prostoru, dubokom samo 25 milimetara.
Zupčanici su bili „spakovani“ u slojevima, jedan ispod drugog, tako da se praktično dodiruju.
Sledeći cilj naučnika je da dokažu primenjivost uređaja, tako što će ga rekonstruisati koristeći tehnike iz vremena njegovog nastanka. U ovom trenutku, ne znaju ni da li je to moguće, jer je trenutno nepoznato na koji način su Grci tog doba pravili tako osetljive komponente.
Bez obzira na to da li je rekonstrukcija uređaja izvodljiva ili ne, ostaje još nerešenih misterija. Nije jasno da li je uređaj bio nastavno sredstvo ili je imao drugu namenu. I, ukoliko su stari Grci bili sposobni da naprave ovakve mehaničke sprave, šta su još uradili sa tim znanjem?
Čudno je da ništa ni blizu nalik ovom uređaju nije do danas negde pronađeno ili iskopano. Jer, ako su Grci vladali tehnologijom za pravljenje mehanizma sa Antikitere, zašto je nisu primenili i na proizvodnju drugih, sličnih mehanizama?
Mehanizam sa Antikitere, opisan kao prvi analogni računar na svetu, pronađen je u olupinama starorimskog trgovačkog broda koji je verovatno potonuo tokom neke oluje izmeđ Krita i Peloponeza, na svom putu od Male Azije ka Rimu. Među silnim pronađenim umetničkim blagom raštrkani fragmenti korodirane bronze isprva su prošli skoro neprimećeno, ali nakon decenija naučnog rada otkriven je predmet koji je, sada znamo, remek-delo mašinstva. Pokretom ručke na mehanizmu pokrenula bi se i nebesa, onakva kakva su Grci poznavali.
Ova najnovija otkrića potpuno će promeniti naša saznanja o tome za šta su sve antički Grci bili sposobni. Kako se navodi u izveštaju UCL, nanovo ćemo morati da pišemo stranice iz istorije tehnologije jer su se u 2. veku pre naše ere očigledno dešavale stvari o kojima ne znamo ništa. — ⊗
