U prvom u seriji tekstova o ženama koje su definisale svoje profesije, osvrt na život i rad Meri Liki (1913-1996), samouke paleoantropološkinje koja je dokazala da ljudi potiču iz Afrike
Znate, vi uvek pronađete ono što zapravo tražite.
– Meri Liki u intervjuu za Scientific American, oktobar 1994.
Poznata po svojoj preciznosti i odlučnosti, Meri Liki je zaslužna za brojne fosilne iskopine ranih članova ljudske familije i njihovih artefakata. U profesiji izbrazdanoj brojnim sukobljenim egoima i interpretacijama, Liki je bila jedinstvena po svojoj rešenoj nespremnosti da spekuliše o teorijama ljudske evolucije.
Sve što je postigla, uradila je kao samoobrazovana entuzijastkinja, čak i bez diplome srednje škole. Zapravo, prznica kakva je bila, dva puta su je izbacili iz srednje škole u Londonu. Ali kao tinejdžerka i u ranim dvadesetim, prisustvovala je arheološkim predavanjima i pomagala na nekoliko iskopina u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njena fascinacija praistorijom potiče još iz detinjstva kada je sa svojim ocem tumarala po paleolitskim mestima u Francuskoj, posmatrajući arheologe koji su istraživali ranu pećinsku umetnost. Meri se takođe bavila skiciranjem kamenih alata za publikacije, što ju je približilo tada već afirmisanom paleoantropologu Luisu Likiju, koji ju je angažovao kao ilustratora jedne njegove knjige. Kasnije, 1936. godine, stupili su u brak i preselili se u Keniju te dobili troje dece, Džonatana, Ričarda i Filipa.
Od 1935. do 1959. Luis i Meri su vredno radili na nekoliko iskopina u Keniji i Tanzaniji tragajući za ostacima ranih ljudi. Iako su nailazili na brojne teškoće, što zbog opasnog i nepristupačnog terena što zbog oskudnih posleratnih naučnih fondova, pre svega Merina upornost i posvećenost dovele su do prvog otkrića 1948. Te godine Meri je otkrila savršeno prezerviranu lobanju i kost lica hominida roda Prokonsul, staru oko 16 miliona godina. Ovaj sitni primat iz miocena, pronađen na ostrvu Rusinga u jezeru Viktorija, obezbedio je nedostajuću vezu u teoriji evolucije razdvajajući obične majmune od primata sa znatno većim mozgom.
Međutim, pravi proboj dogodio se 1959, kada je Meri jednog jutra u Olduvajskom klancu – regiji koja razdvaja poznati nacionalni park Ngorongoro od još poznatijeg nacionalnog parka Serengeti u Tanzaniji – otkrila oko 1,75 miliona godina staru lobanju hominida, kasnije klasifikovanu kao Parantropus boisei. Ovo otkriće je bilo jak argument da su hominidi evoluirali u Africi.
U Laetoliju, svega 50-ak kilometara od Olduvajskog klanca u Tanzaniji, Meri Liki je 1978. pronašla prvi pozitivni dokaz bipedalizma (hodanja na dve noge). U peščanoj savani Masai bili su ocrtani tragovi stopala pripadnika vrste Australopithecus afarensis koji su, najverovatnije u paru, mada je Meri Liki smatrala da ih je bilo troje, pre 3,75 miliona godina gazili po svežem pepelu koji je padao iz obližnjeg vulkana.
Iako je sebe smatrala primarno arheološkinjom, bila je vrlo upućena i na svoju porodicu, decu i unuke, te se 1983. penzionisala i preselila u Najrobi u Keniju, kako bi bila bliže njima. Bila je poznata po svojim dalmatincima, koji su je uvek i svuda pratili, pa čak i u sasvim udaljene predele afričke savane. U Najrobiju je nastavila da radi na svojim spisima, sve do smrti u decembru 1996. godine. Mada nikada nije diplomirala, dobila je brojne počasne doktorate, što je volela da komentariše na sebi svojstven način: „Naravno, kada sam umesto njih kopala po suncu u džungli.“
Za razliku od svog muža koji je voleo da smelo interpretira njihove nalaze, Meri je bila veoma obazriva. „Nikada nisam volela interpretacije, to nije bio moj posao. Ono što sam ja došla da radim jeste da iskopavam stvari i iznesem ih u javnost u što boljem stanju“, izjavila je u intervjuu za Scientific American 1994. godine. „Toliko nam je stvari nepoznato, i što više znamo, više shvatamo da su prethodne interpretacije bile potpuno pogrešne. To je dobra mentalna vežba, ali ljudi vole da se rasplamsavaju i užare oko raznih tema, što je meni pomalo smešno.“ — ⊗
