Posle gotovo pola veka, Nasini astronauti vraćaju se na Zemljin satelit – ovog puta sa dugoročnim planovima
Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #03
Ove godine, u kojoj se obeležava pet decenija od istorijskog sletanja Apola 11 na površinu jedinog Zemljinog prirodnog satelita, Nasa je objavila da će 2024. godine ponovo poslati na Mesec misiju sa ljudskom posadom. Kako to ne bi bio (samo) još jedan nastavak sage „čoveka na Mesecu“ (svih prethodnih šest izveli su Amerikanci tokom programa Apolo), Nasa je obznanila da će na Mesecu izgraditi „održivu infratsrukturu“ za neke naredne misije, pre svega za put na Mars.
Teško da bi ijedan savremenik sletanja Apola 17 na Mesec, koje se dogodilo 1972. godine, mogao da poveruje da će do narednog odlaska čoveka na Mesec proteći više od pola veka. Ipak, otad se situacija drastično promenila: Hladni rat i svemirska trka SAD i SSSR daleko je iza nas, a Nasin budžet je osetno manji nego šezdesetih godina prošlog veka, kada je iznosio gotovo neverovatnih pet procenata ukupnog federalnog budžeta SAD. Istraživanja svemira su otišla u drugom pravcu, a nadmetanje ljutih suparnika je preraslo u mnogo jeftiniju kolaboraciju, koja je dobrim delom dovela do manje rizičnih i spektakularnih poteza. Ipak, snovi o ponovnom povratku na Mesec nikad nisu do kraja utihnuli.
Predsednik SAD Donald Tramp je u decembru 2017. godine potpisao direktivu kojom nalaže Nasi da svoje resurse usmeri u cilju misije na Mars, koja kao usputnu tačku predviđa ponovno slanje ljudske posade na Mesec. „Direktiva koju potpisujem danas će promeniti fokus američkog svemirskog programa na ljudska istraživanja i otkrića“, rekao je Tramp. „Ovog puta nećemo samo pobosti zastavu i ostaviti trag stopala već ćemo stvoriti osnovu za Mars kao konačno odredište. I jednog dana, moguće je, mnoge druge svetove.“
Četrnaestog maja ove godine, Nasin administrator Džim Brajdenstin objavio je da će misija povratka čoveka na Mesec nositi ime Artemis, po starogrčkoj boginji lova Artemidi, sestri boga Apolona po kome je nazvan jedini dosad uspešan program slanja čoveka na Mesec. Iako imena posade još nisu objavljena, očekuje se da bar jedan od astronauta bude žena, koja bi tako postala i prva žena koja će zakoračiti na Mesečevu površinu. Cena celokupnog programa iznosiće između 20 i 30 milijardi dolara, ne računajući novac koji je već utrošen na projektovanje rakete i kapsula, saopštio je Brajdenstin. Poređenja radi, cena programa Apolo, izražena u današnjem novcu, procenjuje se na čak 112 milijardi dolara.
Međutim, postoje brojne objektivne prepreke i nedoumice koje stoje na putu ostvarenja ovih ciljeva. Pre svega tu je tajming. Direktivom iz 2017. nije utvrđen krajnji rok za odlazak na Mesec, ali je u maju ove godine američki potpredsednik Majk Pens bio izričit i faktički dao rok Nasi od svega pet godina. Zašto je iznenada sve moralo da se ubrza ostaje da se nagađa, ali 2024. godina poklapa se sa godinom završetka Trampovog predsedničkog mandata, pod uslovom da pobedi na izborima 2020, te on sigurno ne bi imao ništa protiv da ode u velikom stilu.
Mimo toga, glavne zamerke javnosti odnose se na nizak nivo postojeće infrastrukture za odlazak na Mesec, budući da su rakete i letelice koje bi se koristile u programu tek u fazi planiranja. Kao šlag na torti dolazi i činjenica da je prošlo pola veka otkad je poslednji put korišćen lender za spuštanje na Mesec, pa je Nasa potpisala ugovore vredne 45 miliona dolara sa 11 američkih privatnih kompanija za razvoj lendera i vozila koja bi se koristila na površini. Pitanje finansiranja nije do detalja razjašnjeno. Nasa je zahtevala dodatnih 1,6 milijardi dolara za budžet za narednu godinu, što tek treba da odobri Kongres.
Program Artemis je isplaniran kroz osam misija koje treba da se izvedu između 2020. i 2028. godine. Do sada su potvrđene prve tri od kojih bi upravo treća, zakazana za 2024. godinu, trebalo da bude ta koja će ljudsku posadu odvesti na Mesec, prvi put posle čitave 52 godine.
U misijama programa Artemis, astronauti će biti smešteni u višenamenskoj letelici Orion, koja je trenutno u fazi projektovanja, a radi se po uzoru na istoimenu istraživačku kapsulu koja je dizajnirana za potrebe otkazanog programa Constellation. Zanimljivo je da Orion zadržava osnovne principe dizajna starog komandnog modula Apolo, premda je očekivano napredniji u svakom pogledu. Orion pruža mogućnost transporta od dva do šest članova posade, i predviđen je da podrži dugotrajne misije u dubokom svemiru, tj. izvan niske Zemljine orbite: 21 dan u aktivnom stanju sa posadom i oko šest meseci u pasivnom stanju. Kada se uključe i kapsula za posadu (oblika zarubljene kupe) i servisni modul, letelica Orion imaće masu od oko 25 tona.
Za proizvodnju letelice zadužena je čuvena američka kompanija Lockheed Martin, poznata po proizvodnji spejs-šatlova, teleskopa Habl, ali i borbenog aviona F-16. Zapremina prostora u kojem će boraviti astronauti (oko 9 kubnih metara) veća je za 50 procenata od onoga što su na raspolaganju imali astronauti u programu Apolo, dok će osnovni materijal pri izradi biti legure aluminijuma i litijuma, već korišćene kod spejs-šatlova i rakete Delta IV.
Posadni modul Oriona biće opremljen najsavremenijom tehnologijom, uključujući i „staklenu“ pilotsku kabinu (glass cockpit), odnosno digitalni kontrolni sistem koji između ostalih koristi širokotrupni boing 787, kao i NASA Docking System, što je automatski sistem za bezbedno spajanje modula (posade Apolo programa su taj manevar izvodile ručno), a koji je koristila ruska letelica Progres prilikom svabdevanja Međunarodne svemirske stanice, te u poslednje vreme letelica Dragon 2 američke kompanije SpaceX.
Pošto je gotovo nemoguće izbeći poređenje ovog sa prethodnim putovanjima na Mesec, treba istaći i još jedan tehnološki, ali i simbolički iskorak u odnosu na program Apolo. Naime, brojni astronauti koji su učestvovali u misijama programa Apolo isticali su obavljanje nužde kao jedan od najtežih i svakako najneprijatnijih momenata čitave misije.
Prema jednom zapisu iz Nasine arhive, Volter Kaningem, član posade Apola 7, procenio je vreme neophodno za obavljanje fizioloških potreba u skučenim uslovima i odlaganje fecesa u plastične kese na čak 45 minuta. U zvaničnim transkriptima misije Apolo 10 nalazimo jedan od detalja koji dovoljno govori o delikatnosti problema koji su sa naizgled jednostavnim životnim potrebama imali astronauti. On glasi: „To nije moje!“
Uvođenjem takozvanih kamperskih toaleta, posada Oriona će se, sasvim sigurno, osećati mnogo slobodnije.
Povratak čoveka na Mesec obeležiće i nova era kada je u pitanju tehnologija lansiranja. Space Launch System, sistem svemirskog lansiranja, naziv je superteške rakete-nosača koji će, sa svojih 111 metara, biti za oko pola metra viši od čuvenog Saturna V, raketnog nosača iz ere Apolo misija, a budući da će imati jači pogon, postaće zvanično i najsnažnija raketa koja se ikada otisnula sa lica Zemlje. Procenjuje se da bi cena po lansiranju iznosila oko 500 miliona dolara, što je opet ušteda u poređenju sa lansiranjem Saturna V, čija je cena iznosila preko 1,2 milijarde dolara u današnjem novcu. Sistem svemirskog lansiranja sastojaće se od osnovnog jezgra prečnika 8,4 metra, dok će vrsta bustera koji će se nadograđivati zavisiti od potrebe misije, odnosno od toga da li je ona posadna ili teretna.
Svoju premijeru projekat Artemis doživeće u junu 2020. godine, kada će letelica Orion, uz pomoć Svemirskog lansirnog sistema, a sa lansirnog kompleksa 39 Svemirskog centra „Kenedi“, poći na svoje prvo, tronedeljno putovanje. U pitanju će zapravo biti drugo poletanje Oriona, nakon test leta iz 2014. godine tokom kojeg se letelica zadržala u svemiru skoro četiri i po sata, prešavši dve Zemljine orbite pre doleta u Pacifik.
Plan je da misija Artemis 1 bude bez posade, a njen glavni cilj biće testiranje tzv. antropomorfičkih fantoma (modela ljudskog tela) na visoke nivoe radijacije u svemiru. Ovaj test, pod nazivom Matroska AstroRad Radiation Experiment (MARE), koji se izvodi u saradnji sa nekoliko privatnih kompanija, Nemačkim avio-svemirskim centrom i Izraelskom svemirskom agencijom, uključuje dva modela fantoma, od kojih će samo jedan biti zaštićen AstroRad zaštitnim pojasom. Strateški raspoređeni po i unutar tela, dozimetri će izmeriti izloženost zračenju ne samo površinskog dela, već i organa i tkiva ljudskog tela.
Nakon toga, Artemis 2 poleteće 2023. godine. Biće to prva letelica sa ljudskom posadom koja će napustiti Zemljinu orbitu nakon Apola 17, davne 1972. godine. Kako Nasa najavljuje, četvoročlana posada u letelici Orion izvršiće lunarni prelet na oko 8900 kilometara od površine Zemljinog satelita, nakon čega će se posle ukupno deset dana vratiti kući.
Neophodan međukorak pre misije Artemis 3 biće slanje nekoliko komercijalnih letelica koje će odneti prve komponente jednog od glavnih ishodišta čitavog projekta: lunarne orbitalne svemirske stanice. Nazvana Gejtvej, orbitalna platforma je projekat na kojem Nasa sarađuje sa evropskim, japanskim, ruskim i kanadskim svemirskim agencijama. Ova svojevrsna svemirska naučna laboratorija na solarni pogon služiće, između ostalog, i kao komunikaciono čvorište i privremeno skladište za rovere i robote koji će se koristiti tokom Artemisa, ali i za druge poduhvate nakon završetka programa.
Konačno, 2024. godine, nakon 52 godine pauze, ljudi će se vratiti na Mesec. Četvoročlana misija Artemis 3 će se letelicom Orion prvo uputiti ka lunarnoj stanici Gejtvej, odakle će put nastaviti ka Mesecu, konkretno ka mestu zvanom Eitkinov basen, koji se nalazi na slabo istraženom južnom Mesečevom polu. Eitkinov basen, čiji je prečnik 2500 a dubina oko 13 kilometara, jedan je od najvećih udarnih kratera u Sunčevom sistemu, što ga čini značajnom metom za naučna istraživanja. Pretpostavlja se da bi misija ukupno trebalo da traje 30 dana.
Apolo program, odnosno uzorci doneti sa Meseca tokom misije Apolo 15, pomogli su nam između ostalog da zaključimo da se površina Meseca formirala od okeana magme baš kao i Zemlja, te ponudila dokaze koji potkrepljuju hipotezu da je Mesec nastao davnim sudarom Zemlje i još jedne planete. Danas, pedeset godina kasnije, vreme je za nastavak te priče. — ⊗
