U nedavno najavljenom Centru za obuku roditelja dece sa posebnim potrebama, obuku će po svemu sudeći vršiti škola terapije koju stručnjaci osporavaju i kritikuju već decenijama
Krajem januara na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja najavljeno je otvaranje Centra za obuku roditelja dece sa posebnim potrebama. Na prvi pogled, u pitanju je dobra vest u društvu u kome se deca sa posebnim potrebama i njihovi roditelji neretko susreću sa preprekama ka ostvarivanju svojih prava. Zdravorazumski deluje zamisao da u socijalnu zaštitu spada i savetodavni rad sa roditeljima – kako da postupaju sa svojom decom i omoguće im dalji razvoj.
Međutim, nakon što je Politika 12. februara prenela ovu vest, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju uputio je pismo Ministarstvu, koje se u međuvremenu pojavilo i na fakultetskoj Fejsbuk stranici. U ovom pismu oni izlažu svoje neslaganje ne sa postojanjem Centra, već sa osnovama na kojima počiva.
Naime, jedan od razloga nezadovoljstva je što je ministar Zoran Đorđević, kako prenosi Politika, najavio da će u Centru raditi licencirani socijalni radnici koji prođu obuku stranih stručnjaka. Šta je sa defektolozima? Socijalni radnici svakako treba da imaju svoju ulogu u osnaživanju porodica čiji članovi imaju teškoće u razvoju, ali defektolog i socijalni radnik su dve različite struke koje, shodno tome, tokom svog obrazovanja stiču različita znanja i veštine.
Defektolozi u svom pismu upozoravaju i na to ko su strani stručnjaci koji će držati obuku socijalnim radnicima. Kako se navodi na sajtu Ministarstva i u medijima, ministar se sastao sa izvesnim Daglasom Domanom, osnivačem i direktorom insitituta Doman International, a u obuci će biti korišćen tzv. Doman metod, koji je u velikom broju radova i knjiga okarakterisan kao pseudonaučan.
Ovaj metod dobio je ime po Glenu Domanu, Daglasovom ocu, osnivaču Instituta za ostvarivanje ljudskih potencijala, čiji su bestseleri prevedeni i kod nas. Jedan od njihovih osnovnih stavova je da se svako dete rađa sa potencijalom da bude genije, a da pre svega od roditelja zavisi da li će ono taj potencijal ostvariti. S tim u skladu, oni zastupaju tezu da su roditelji ujedno i najbolji terapeuti za svoje dete.
Međutim, da li je zaista tako? Kao što treba da se zna koju ulogu ima socijalni radnik, a koju defektolog, tako ni roditelj ne može zameniti terapeuta. Nesumnjivo je važno da roditelji dobiju od stručnjaka savete, ali je od podjednake važnosti da dete prođe kroz medicinske, fizioterapeutske, defektološke i druge potrebne tretmane koje sprovode stručnjaci.
Zanimljivo je da čak i u Smernicama za skrining, dijagnostiku i intervenciju kod dece sa poremećajima iz spektra autizma, koji je objavljen prošle godine a izradila ga je radna grupa Ministarstva zdravlja, piše da se Doman metod ne preporučuje. Sa druge strane, Daglas Doman je iste te godine bio gost na domaćim televizijama, a 2015. održao je u Beogradu predavanja u organizaciji Fondacije Đoković.
Doman metod je, između ostalog, sporan zbog problematične teorijske osnove, a Američka pedijatrijska akademija već više decenija upozorava da se ovaj metod zasniva na zastareloj i previše pojednostavljenoj teoriji razvoja mozga. Osim toga, nauka nikada nije potvrdila njegovu efikasnost. Delotvornost ovog i drugih metoda trebalo bi da potvrde kontrolisana istraživanja, kojima se zastupnici Doman metoda – protive. Kontrolisana istraživanja podrazumevaju da grupa dece prolazi kroz određen vid terapije, dok kontrolna grupa ne dobija nikakvu pomoć, pa se kasnije njihovi rezultati porede. Međutim, Domanovi smatraju da to navodno nije u skladu sa Hipokratovom zakletvom, pa često roditeljima savetuju da ne dozvoljavaju da njihova deca učestvuju u nezavisnim istraživanjima koja bi eventualno utvrdila da li ovaj metod donosi korist.
Dok su u nekim državama, poput Norveške, rađena istraživanja o ekonomskoj isplativosti eksperimentisanja sa neproverenim metodama, nasuprot tretmanima koji imaju podršku nauke, može se postaviti i pitanje šta deca i roditelji dobijaju a šta gube. Roditelji dece sa teškoćama u razvoju u našem društvu su, kao i u velikom delu sveta, stavljeni pred niz dilema i ograničenja. Sistem socijalne i zdravstvene zaštite još uvek treba da se razvija tako da im pruži potrebnu podršku. Pored toga, roditelji su često zbunjeni šta se dešava sa njihovim detetom, doživljavaju veliki strah i stres zbog kojih porodice neretko ne ostaju složne.
Sasvim je jasno da je ovim roditeljima potrebna pomoć stručnjaka, ali da li će im pomoći dodavanje obaveze koje nemaju, da budu svom detetu i terapeut? I to pozivanjem na metod koji nema naučnu osnovu, koji se protivi kontrolnim studijama, a u kojem se može prepoznati i svaljivanje krivice na roditelja ukoliko dete ne postigne željene rezultate. — ⊗
