Zdravlje organizma zavisi od regulisanog umiranja njegovih ćelija. Da li apoptoza ima budućnost u medicini?
Životni vek ćelija koje grade naša tkiva i organe nije jednak našem životnom veku. Štaviše, svi višećelijski organizmi nemilosrdno i programirano (planski) ubijaju svoje ćelije. Proces kojim to čine zove se apoptoza, po starogrčkoj reči za opadanje, a čini ga serija biohemijskih procesa koji menjaju ćelijsku morfologiju, i dovode do njene smrti kada organizam više nema potrebu za njom. To se ne dešava sporadično – prosečna odrasla osoba na ovaj način eliminiše i do 70 milijardi ćelija svakog dana. Apoptoza dovodi prvo do ispupčenja u ćelijskoj membrani, zatim smanjenja ćelije, fragmentacije jedra, kondenzovanja hromatina (supstance od koje su sastavljeni hromozomi svih organizama osim bakterija), sve do fragmentacije hromozomske DNK i opšteg raspadanja RNK.
Do apoptoze ne dolazi povredom ćelije, usled koje može doći do značajno dramatičnije, neplanirane i preuranjene ćelijske smrti. U tom slučaju reč je o nekrozi. Apoptoza je, s druge strane, strogo regulisan i kontrolisan proces koji ima pozitivan efekat na životni vek jednog organizma i nužna je posledica njegovog razvoja. Postoji još nešto što apoptozu razlikuje od nekroze – ona tokom svog procesa razloži ćelije na dovoljno male delove (tzv. apoptozna tela), koje onda ćelije fagocite apsorbuju, čime sprečavaju potencijalnu štetu koje ta tela mogu da nanesu okolnim zdravim ćelijama.
Apoptoza je time zapravo strogo regulisano ćelijsko samoubistvo, koje ćelija otpočinje ili kada sama oseti da je pod stresom ili kada dobije informaciju od dugih ćelija da je vreme da se ugasi. Jednom kad počne apoptoza ne može da se zaustavi ili zaokrene – ona ćeliju vodi u sigurnu smrt.
Svaka ćelija je poseban, izrazito kompleksan univerzum za sebe, i ovako delikatan proces će naravno povremeno nailaziti na greške. Preterana apoptoza, na primer, vodi u atrofiju organa, dok nedovoljna apoptoza dovodi do preteranog umnožavanja ćelija – odnosno bolesti kao što je rak.
Šjanrui Čeng i Džejms Farel, istraživači sa Univerziteta Stenford, otkrili su ranije ove godine, analizirajući ćelije žabljih jaja (koje su dovoljno velike za posmatranje), da apoptoza, uz pomoć signalnih hemikalija, kroz ćelijsku citoplazmu „putuje“ u talasima kojima su uspeli da izmere brzinu. U pitanju je do sada potpuno nepoznata informacija: brzina kretanja apoptoznog talasa, odnosno brzina ćelijske smrti. Ona iznosi 30 mikrometara u minuti (dva milimetra po satu), što znači da ćeliji veličine 100 mikrometara treba oko 3 minuta i 20 sekundi da umre.
Ovo možda zvuči kao morbidan, ali ne naročito značajan podatak. Međutim, otkriće brzine procesa ćelijskog samoubistva može biti revolucionarno za medicinu – ako znamo tačno kako funkcioniše apoptoza i kojom se brzinom odvija, to može postati važno oružje u borbi kako protiv raka (podsticanjem ćelijske smrti), tako i protiv bolesti kao što je Alchajmerova (sprečavanjem preranog i preteranog ćelijskog odumiranja). — ⊗
