Istraživači na fakultetima samo su poslednja žrtva štetnih zakonskih intervencija kojima u najboljem slučaju upravlja birokratija, umesto realnog stanja na terenu
Iako će, prelaskom na tzv. institucionalno finansiranje, novim Zakonom o nauci i istraživanjima najzad biti rešen verovatno najveći problem finansiranja naučnoistraživačkog rada u Srbiji, još uvek se ne zna šta će se desiti sa sada već ozloglašenim članom 126. Kako kratko objašnjava obrazloženje koje je svojevremeno sastavilo Ministarstvo, „imajući u vidu promenu načina finansiranja“, njime su istraživači na fakultetima – oni koji nemaju nastavno zvanje – ukinuti.
Sasvim očekivano, takvo rešenje (za institute) koje je usput stvorilo probleme (za fakultete) još jednom je oživelo pritajeni sukob između pripadnika ovih srodnih institucija, osim što, za promenu, ovog puta instituti nisu ti koji su skrajnuti i zanemareni, već obrnuto. Ali problem sada nije, kao što nikada nije ni bio, ni u jednima ni u drugima, već u zakonskom okviru.
Sasvim je zdravorazumska stvar da zakoni koji uređuju istraživanje i visoko obrazovanje ne moraju da favorizuju ni institute ni fakultete. Samim tim, reklo bi se da postoje dva moguća razloga zašto se u Srbiji to uporno događa. Jedan je da je to namerno – da nadležnom ministarstvu odgovara da su profesorska i istraživačka struka prepolovljene i posvađane, jer bi ujedinjene imale samo jednu adresu na koju bi mogle da usmere svoj gnev. Drugi razlog, možda verovatniji i manje zlonameran, ali ništa manje štetan, je da je pravi krivac onaj dobro poznati bauk savremenog doba kada je u igri raspodela javnih sredstava: fantomska želja za birokratizacijom, klasifikacijom i kontrolom.
Primera radi, aktuelni Zakon o visokom obrazovanju kaže da se visokim obrazovanjem mogu baviti: univerziteti, fakulteti i umetničke akademije, akademije strukovnih studija, visoke škole i visoke škole strukovnih studija. Ali gde su na ovom spisku instituti, i s tim u vezi, šta sa doktorskim studijama? Doktoranti istovremeno i uče i vrše naučni rad, i te dve stvari su neodvojive. Potrebna su im i radna mesta, a ne samo studijska, a savremenim institutima su potrebni sopstveni istraživački saradnici.
Mada bi novi Zakon o nauci ovo trebalo da promeni, ostaće konflikt ukoliko se ne reformiše i visoko obrazovanje. U međuvremenu, mnogi mladi istraživači koji pišu doktorate će i dalje biti u procepu, negde između studija i zaposlenja, i vršiće naučni „rad“ a ne rad, jer za svoj „rad“ često i nisu plaćeni.
Kada bi se izašlo iz začaranog legalističkog kruga, jasno je, makar okvirno, koje je pravo rešenje: naravno da i fakulteti i instituti treba da upošljavaju doktorante, kojima je tih nekoliko godina rada (bez navodnika) ujedno i kulminacija naučnoistraživačkog obrazovanja. Ne mogu se sve okolnosti doktorskih studija „pokriti“ samo Zakonom o visokom obrazovanju, kao što se mogu npr. osnovne studije.
Iako pokušava da adresira ovaj konkretni problem, novi Zakon o nauci i istraživanjima opet pravi istu grešku sa istraživačima na fakultetima. Novo veštačko razdvajanje glasi: na fakultetu istraživanja vrše profesori, a na institutu istraživači, ako žele sredstva iz budžeta. Mada je jasno da na institutima nema profesora, jer nema ni studenata, zašto na fakultetima ne bi bilo istraživača?
Naime, doktora nauka ima raznih. Neki su odlični predavači koji bi samo gubili vreme u istraživanju, a briga ih je za istraživačke kategorije i koeficijente; drugi su jako dobri mentori, ali ne bi nikako umeli da drže predavanje pred više stotina brucoša; treći su vrhunski istraživači, ali ne umeju tek tako da prepoznaju potencijal ili motivišu studente. A svako bi trebalo da može da nađe svoje mesto. Primera radi, možda se neki doktorant savršeno uklapa u istraživački projekat svog fakultetskog profesora, ali po nacrtu novog zakona, ne može: biće ili saradnik u nastavi koji na projektu radi samo sa strane, ili ništa.
Nacrt novog zakona daje nekoliko polovičnih rešenja za postojeće fakultetske istraživače: deo treba da pređe da radi na institutima, deo da dobije nastavna zvanja, deo će da finansira novi Fond za nauku, deo da uposli privreda… pod uslovom, naravno, da svi završe studije na vreme. Čak i ukoliko bi sve ovo upalilo i niko ne bi ostao bez posla, jedino ova treća opcija finansiranja iz Fonda ne podrazumeva promenu „radnog“ mesta, okruženja, istraživačkog tima, često i teme i cilja, ako ne i metode, pristupa ili čitave nauke kojom se sada bave. A zbog čega?
Jedino dobro rešenje je da se omoguće jednaki uslovi za sve – i da se zaborave klasifikacije koje prave veštački jaz u akademskom radu i, da se razumemo, služe jedino papiru na kojem su napisane. — ⊗
