Problemi sa izveštavanjem o pandemiji nisu ograničeni na tabloide i na pojedine „loše aktere“, već prodiru u samu prirodu savremenog novinarstva
Ovaj članak objavljen je u Odiseji #06
U sceni iz filma U igri (State of Play, 2008), holivudske adaptacije istoimene britanske mini-serije, protagonista koji je iskusni istraživački novinar odlučuje da ne objavi relativno tabloidnu ispovest jedne konobarice jer nije uveren da ona govori istinu. Par dana kasnije, ista ta konobarica odlazi u druge medije, i njena priča postaje udarna vest. Naš novinar, sa druge strane, dobija oštru kritiku od svoje urednice: naime, šta to znači da nije bio siguran u istinitost priče? Jer, kako mu urednica kaže:
„Konobarica izađe u javnost sa tvrdnjom o seksualnom skandalu. Super, to je priča za naslovnu. Onda je on demantuje. Eto još jedne priče. Onda jedno od njih dvoje popusti, i eto još jedne priče. U međuvremenu, ljudi to čitaju, i to čitaju kod nas, jer smo mi to objavili prvi!“
Mada se u beskraj može raspravljati o istinama, informacijama i nijansama novinskog jezika, priroda medija je u osnovi relativno kruta. Grubo rečeno, mediji prenose informacije – ili izjave trećih lica ili činjenice u koje medijski autor ima uvid. Stići do tih uvida ili tih izjava može biti lako ili teško, ali jednom kada se to desi, pitanje faktualnosti je uslovno rečeno čisto, i ono najčešće ne zavisi, zapravo, od sadržaja.
Drugim rečima, medijski sagovornik može pogrešiti, lagati, dezinformisati, manipulisati, ali je njegova izjava svejedno (medijska) činjenica. Stvari se, naravno, komplikuju u organizaciji, rasporedu, naglašavanju ili kontekstualizaciji svih tih činjenica – uostalom, tu bi trebalo i da se razlikuju tabloidi od medija koji to nisu. Ali, mada je izazova oduvek bilo, bazična pravila novinskog formata su, jednom kada su se susrela sa pandemijom kovida 19, izazvala katastrofu.
Pandemija, naime, nije utakmica, nije skandal, nisu izbori. Ona se ne uklapa u „medijski ciklus“ gde teme zažive, uhvate pažnju, dobijaju rasplete, kulminacije, izlaze iz mode. Ona je posebno osetljiva na tip, ton i količinu informacija kojih o njoj usvajamo. Takođe je i posebno opasna, kao što to već skoro dve godine možemo da vidimo, ukoliko joj mediji priđu kao samo još jednoj novinskoj temi – jer ona to nikako nije.
Pandemija je, naime, jedna globalna činjenica koja je toliko temeljno materijalna da nas je uhvatila nespremne: navikli na iluzije, predstave, manipulacije i cirkuse, lako smo utonuli u onaj inicijalni utisak da je u pitanju paravan za nešto drugo, lažna vest, ili maliciozno širenje panike. Jednom kada je postalo jasno da kovid 19 neće tek tako nestati iz dnevne štampe posle tri meseca, bilo je kasno: pandemija je već bila postala hronični, nezaustavljivi deo naše realnosti. Njene posledice ćemo tek osećati, u godinama, pa i decenijama koje dolaze; u međuvremenu, neophodno je mapirati zašto je ona bila (i ostala) tako pogrešno shvaćena u medijima.
Prvo, tradicionalni ciklus tvrdnji i demantija je poguban kada je pandemija u pitanju: mnoge osobine virusa su i dan-danas naučna nepoznanica, ali se to posebno osećalo u prvim mesecima pandemije, kada se na globalnom nivou tek pravila jedna osnovna baza prihvaćenih stanovišta. Tada su se ukorenile neke od najistrajnijih pogrešnih ideja, kao što je ona o navodnom nepostojanju opasnosti za mlade, ili o upitnoj efikasnosti zaštitnih maski. A pristupivši pandemiji kao samo još jednoj vesti sa naslovne strane, mediji su epidemiološke direktive prenosili kao političke izjave, a iskustva država koje su prve bile pogođene kao geopolitičke kuriozitete.
Drugo, oslanjanje na izjave trećih lica uveliko je pomoglo širenju „klasičnih“ dezinformacija: ako mnogo šta nije poznato, za svaku teško stečenu informaciju moguće je lako generisati deset dezinformacija jednake ili veće medijske snage. A te dezinformacije nisu bile ograničene samo na obod medijske stvarnosti, već su dolazile iz usta pre svega lekara i političara, u slučaju Srbije i iz samog Kriznog štaba, čime su postajale ne samo opravdane, već i neophodne medijske teme: svaki korak u daljem razumevanju virusa, i mera potrebnih da se on pobedi, bio bi time odmah sukobljen sa novim kontingentima jeftinih priča, namerno zloupotrebljenih podataka, pogrešnih tumačenja i zabluda.
Treće, pandemija je globalna pojava bez presedana. Dezinformacije koje bi inače bile lokalne lako su prelazile državne granice – pa je ovdašnje stanovništvo, pored domaćih prevaranata, bilo zasipano i pogrešnim prebrojavanjima mrtvih iz Italije, opasnim farmakološkim preporukama iz Francuske, lošim istraživanjima lekova (opet iz Francuske), teorijama zavera iz SAD, lažnim brojkama iz Belorusije, skandaloznim epidemiološkim odlukama iz Švedske, tehnološkom samouverenošću iz Nemačke… Mediji su, jednako uvučeni u međunarodne okvire, među sobom delili dezinformacije, lažne vesti, propagandu i teorije zavera, a koristeći gotovo isključivo jedni druge kao relevantne izvore.
S obzirom na to kakav je teren bio pripremljen u godini koja je prethodila, uopšte nije iznenađujući porazni odziv na vakcinaciju tokom 2021. godine – i to ne samo u Srbiji. Isti medijski mehanizmi odradili su još jednom svoj posao: od novih, navodno nedovoljno istraženih tehnologija vakcina, do besmislenih i pogubnih geopolitičkih pozadina vakcina različitih zemalja, sumnja je kroz medije postala duboko impregnirana u načine na koje se o vakcinama govori i sluša. Diskurs je danas jednako zatrovan kao da je kovid 19 bio samo još jedan zupčanik u medijskoj mašini, negde između političkih skandala i fudbalskih utakmica.
Način na koji su se savremeni mediji ophodili prema pandemiji nisu definisale samo uredničke politike. Postoje, primera radi, formalne odlike koje razdvajaju prostor štampanih novina, TV priloga, veb-portala i sadržaja na društvenim mrežama. Ove potonje posebno nemaju dovoljno mehanizama razlikovanja sadržaja: tamo gde bi štampani medij mogao društveno relevantne teme da gurne na naslovnu stranu, a kontroverzna mišljenja u posebnu rubriku, a gde je TV programima jedino ograničenje vremensko, medijske stranice na društvenim mrežama gotovo su isključivo nizovi sadržaja bez ikakve hijerarhije, gde je svaki prilog (tj. post) istog formata, oblika i opreme kao i svaki drugi. Samim tim, svaki je članak na društvenim mrežama jednak, i svi su u istoj trci za reakcije publike, komentare i deljenja, čime je sasvim uklonjen jedan važan aspekt uredničkog rada i medijskog izraza.
Tipična posledica toga jeste da su od relevantnih brojki, istraživanja ili epidemioloških preporuka medijski uspešniji na društvenim mrežama bili „kontroverzni“ prilozi – od prenaduvanih štetnih nuspojava vakcina, preko učitavanja svakakvih političkih skandala u inače važnu misiju SZO u Vuhanu, do pružanja pozornice svakom sumnjičavom glasu širom planete: redom su se, vest po vest, iz meseca u mesec, bušile rupe u onoj neophodnoj, realnoj društvenoj slici pandemije koja je odavno trebalo biti naširoko usvojena.
Savremeni medijski mehanizmi – oni koji služe njihovom međusobnom takmičenju u privlačenju publike – tako su se pokazali kao temeljno neadekvatan alat za informisanje stanovništva o pandemiji. Da li je moglo biti drugačije?
Naravno da jeste. Problem je u tome što nam je teško (ili nemoguće) da zamislimo društvene okvire koji bi omogućili ne „medijski uspešno“, već istinito, pažljivo i odgovorno izveštavanje o pandemiji. Jedan od njih, svakako ne idealan, jeste kontrola: onaj bauk savremenog društvenog imaginarijuma, cenzura. U vreme korumpiranih, manipulativnih državnih vrhova opravdano je nezamisliva ideja da državna kontrola medija može doneti ikakvo dobro, ali kontrola medijskog sadržaja zapravo je jedna sasvim normalna, svakodnevna stvar, a relevantne primere možemo naći već u Zakonu o javnom informisanju i medijima Republike Srbije.
Između ostalog, u Srbiji je zakonom definisana zabrana (po potrebi) distribucije medijskog sadržaja koji „poziva na akt neposrednog nasilnog rušenja ustavnog poretka“, kao i onog koji poziva na nasilje na osnovu diskriminacije; medijima je zabranjeno da proglašavaju krivce dok još traju sudski postupci, da šire mržnju i diskriminaciju, da izlažu maloletnike i maloletnice pornografskom sadržaju; postoji zaštita integriteta maloletnika, kao i pravo na pristanak drugih lica, pravo na odgovor i ispravku… Mediji, drugim rečima, nisu Divlji zapad, i to ne treba da budu: s obzirom na to do kakve su katastrofe u informisanju o pandemiji doveli uvreženi medijski mehanizmi, možda je pravo vreme da se otvori pitanje kontrole medijskog rada – kada je u pitanju izveštavanje o masovnoj, lako prenosivoj, smrtonosnoj bolesti koja će nam, kako stvari stoje, još godinama uticati na svakodnevni život.
Druga potencijalna rešenja su uslovno rečeno mekša. Pored zakonskih odredbi, medijskim radom upravlja i sijaset usvojenih autorskih i uredničkih navika i nepisanih pravila – oni su dovoljno prisutni i konzistentni da među publikom vrlo brzo postaje jasno kada neki medijski prilog „prelazi granice“ pristojnosti, odgovornosti ili dobrog rada. Od postupka navođenja broja umrlih u nekoj nesreći ili oružanom sukobu, do nekih novijih načela kao što su ona o izveštavanju o samoubistvima, ti često prećutni medijski alati mogu biti sasvim dovoljni ukoliko bi se razvio korpus smernica adekvatan za jedno drugačije – dobro – izveštavanje o pandemiji, ovoj ili nekoj budućoj.
Bilo da rešenja dođu odozgo ili odozdo, kovid 19 je pokazao da su ona neophodna. Ta činjenica će se, doduše, teško danas prihvatiti među medijima i medijskim radnicima, odavno naviklim na tržišno utrkivanje, pa se samim tim mora početi od kritike. Medijski problemi nisu pojedinačni i nisu ograničeni na tabloide; oni zahtevaju strukturalne izmene u načinu njihovog rada. Pre bilo čega drugog, hajde prvo da se ta granica probije, da se problem prepozna. — ⊗