NAUKA U DRUŠTVU

Od terminatora do crvotočine

FOTO: Who’s Denilo? / Unsplash

Piše:

Priroda, poreklo i popularnost putovanja kroz vreme u (filmskoj) naučnoj fantastici

Terminator (1984)
režija: Džejms Kameron


Dok živimo, dok dišemo, dok se orijentišemo u svetu u kojem se nalazimo, čini nam se da zasigurno znamo barem nekoliko elementarnih stvari. Na primer, znamo da ponedeljak dolazi pre utorka i znamo da je u Beogradu tačno 18 časova kada je u Njujorku podne. Znamo da uzrok izaziva posledicu, da prvo mora postojati rana da bi postojao bol i da nikada nećemo uspeti da sastavimo čašu koju smo prethodno svom silinom razbili o pod.

Drugim rečima – znamo da se uvek krećemo u nekom određenom prostoru i određenom vremenu, a da to vreme, poput kakve strele, ide samo u jednom pravcu. Sadašnjost zamenjuje prošlost, a posle sadašnjosti sledi jedino budućnost. Međutim, šta je uopšte ovaj koncept vremena koji, mi laici, tako samouvereno shvatamo kao egzaktnu datost?

Za početak, ono je precizan trenutak meren u mesecima, satima, minutima i sekundama. Ako smo dovoljno ambiciozni, čak i stotinke možemo smanjiti na sitnije jedinice. Ono je tačan raspored u kojem nešto treba da se uradi. Ono je niz događaja koji se dešava u nepovratnom sledu: ono što je bilo, ono što jeste i ono što tek dolazi.

A ipak, ako bismo isto ovo pitanje postavili i najvičnijim naučnicima, odgovor koji bismo dobili ne bismo mogli da sumiramo u jednoj rečenici. Ne bismo, zapravo, mogli da ga sumiramo uopšte. Bili stručnjaci ili ne, što se više udubljujemo u tematiku, shvatamo da o vremenu suštinski ne znamo ništa – osim toga da je relativno.

Vreme na planini teče brže od vremena na najnižoj nadmorskoj visini. Vreme u svemiru teče drugačije nego što krivuda po Zemlji. Čak i vremenske zone, ustaljene i prihvaćene kakve jesu, nemaju precizan odgovor na to koliko je sati u jednom mestu u odnosu na bilo koje drugo. Rečima teoretskog fizičara Karla Rovelija u knjizi The Order of Time: „Vreme se grupiše po legijama: po jedna različita za svaku tačku u univerzumu. Ne postoji jedno jedinstveno vreme, već mnoštvo pojedinačnih vremena.“

Kada zagrebemo po površini, možda i nije čudno što nas ova ideja i njena valentnost toliko okupiraju. Osim matematičara, fizičara i drugih prirodnjaka, i nebrojeni umetnici su ti koji su svoje živote posvetili jednom pojmu koji ljudski mozak naizgled ne može u potpunosti da razume. Tako je nastala Ajnštajnova teorija, ali, gotovo istovremeno, i Velsova Vremenska mašina, Dalijeva Upornost sećanja, Vilnevov Dolazak. Iz dubine naše dileme o prolaznosti, izronili su čitavi žanrovi i pod-žanrovi kulture koji je preispituju, tumače i prilagođavaju sopstvenim svetovima. Kao odgovor na naučne diskurse koji su u sferu javnog ušli fascinirajući nas do krajnjih granica, doktori, istraživači, ali, na kraju krajeva, i kreativni stvaraoci, sprovodili su nad njom vlastite misaone eksperimnte sa željom da nas makar i za korak približe nedostajućim rešenjima.

Dakle, ako želimo da pričamo o vremenu, prvo moramo da pričamo o tome kako ne znamo šta je ono u stvari. A, ako želimo da pričamo o putovanju kroz vreme u popularnoj kulturi, na čelu sa kinematografijom, prvo moramo da pričamo o Terminatoru.

Tamo gde je prvi deo Terminatora deterministički, Povratak u budućnost govori nam da i najmanje sitnice u potpunosti menjaju tok istorije

„Vratiću se,“ rekao je Arnold Švarceneger u prvom delu naučno-fantastičnog serijala Džejmsa Kamerona koji je u bioskope došao 1984. godine. Osim što je ovo bio prvi put kada smo se kao publika upoznali sa terminatorima, bila je to, istovremeno, i ključna tačka koja je na velike ekrane katapultirala delo o putovanju kroz vreme sa jednim do tada retko viđenim pristupom.

Mada smo i pre 80-ih ponekad na ovaj koncept nailazili u različitim filmovima, počev od prve neme adaptacije romana Marka Tvejna Jenki na dvoru kralja Artura iz 1921, pa sve do Vremenske mašine u režiji Džordža Pala, klasika koji je 1960. osvojio Oskara za najbolje vizuelne efekte, morao se preći dugačak put kako bi vremeplov izašao iz margina kreativnih industrija.

Čak i nakon komercijalno popularnog serijala Planeta majmuna (1968) i filma snimanog po Vonegatovoj knjizi Klanica 5 (1972), o skakanju između prošlosti, budućnosti i sadašnjosti i dalje smo razmišljali samo kao o zgodnom pokretaču zapleta. Tek kada je, u poslednjoj četvrtini 20. veka, Kameron sanjao san koji ga je inspirisao da snimi Terminatora, kucnuo je čas u kom se „temporalna“ naučna fantastika od adaptacija već postojećih dela okrenula ka originalnim scenarijima i grandioznijim idejama.

Na papiru, ovaj kultni žanrovski klasik zvuči jednostavno. Vrativši se iz 2029. u 1984. godinu, Švarcenegerov robotizovani asasin u potrazi je za ženom čiji će još uvek nerođeni sin u post-apokaliptičnoj budućnosti spasti ljudski rod od neprijateljski nastrojene veštačke inteligencije. Ubacimo u ovu mešavinu ljubavnu priču, brigu o opstanku čovečanstva i mnoštvo specijalnih efekata od kojih tadašnje generacije nisu mogle da sklone pogled, i naći ćemo se oči u oči sa sijasetom elemenata koji su obeležili ono što danas doživljavamo kao stubove jednog žanra naučne fantastike.

No, i pored mana koje mu možemo pronaći, poput internih nelogičnosti koje će svaki pedantni sci-fi entuzijasta nabrojati kao iz topa, prvi deo Terminatora je prohodao kako bi svi njegovi potomci mogli da potrče.

Od 12 majmuna (1995), do Predestinacije (2014) i Interstellar-a (2014), ovaj spisak je dugačak i temeljan, a na njemu se, možda čak i na samom njegovom vrhu, nalazi Terminatorov prvi sused: Povratak u budućnost. Svega godinu dana nakon što je Kameronov film stigao u bioskope, reditelj i scenarista Robert Zemekis 1985. godine snimio je prvi od tri dela serijala koji nas je upoznao sa Martijem MekFlajem.

Ako je Šrodingerova mačka u jednoj vremenskoj liniji mrtva, fokusiraćemo se, prosto, na one druge u kojima je imala više sreće

Ako se na osi filmova o putovanju kroz vreme Terminator nalazi u jednom uglu, Povratak u budućnost bi se bez problema pozicionirao na suprotnoj strani lestvice. Dok se Kameron bavi sudbinom sveta i spasenjem ljudske rase, Zemekis se odlučuje za znantno laganiji ton, pun humora i svakodnevnih problema. Dok nas Kameron na kraju filma ostavlja sa predosećajem da njegove junake uskoro čekaju još teži izazovi, Zemekisova kulminacija je više nalik porodičnim komedijama koje su 80-ih godina dominirale američkim bioskopima.

Drugačiji je čak i njihov pristup samom vremeplovu – i to u srži. Tamo gde je prvi deo Terminatora deterministički, sa čvrstom vremenskom petljom u kojoj su problemi koje želite da rešite vraćanjem u prošlost isti oni koji ovim činom prvobitno i nastaju, Povratak u budućnost govori nam da i najmanje sitnice u potpunosti menjaju tok istorije. Paralelno sa Martijem MekFlajem, koji svakim postupkom sve više osujećuje šanse da će se uopšte roditi, Kameronovi likovi osuđeni su na to da „iznova“ proživljavaju scenosled događaja koji ih uvek i neizbežno vodi do iste tačke.

Tek se kasnije, u nastavku Sudnji dan (1991), Kameron odlučuje za ideju multiverzuma, jednu od prihvaćenijih teorija u naučnim krugovima kada je reč o ovom problemu. Sledeći se njenim principima, Kameron nas svakim putovanjem kroz vreme ostavlja u nekoj drugoj, paralelnoj realnosti u kojoj „paradoks dede“ sa kojim se Marti MekFlaj nosi više ne predstavlja brigu. Ako je Šrodingerova mačka u jednoj vremenskoj liniji mrtva, fokusiraćemo se, prosto, na one druge u kojima je imala više sreće.

Možda se upravo zbog ovog koncepta drugi deo Terminatora generalno smatra za uspešnije i sve u svemu bolje ostvarenje od svog prethodnika, te je možda i publika upravo tu razvila šmek za priče ispričane u ovakvom maniru. Teško je odoleti opijajućim narativima u kojima zamišljamo neke druge verzije sebe koje su uspele ono što mi nismo, pa tako serija Dark (2017-2020), animirani Rik i Morti (2013-), kao i filmovi poput Efekat Leptira (2004) i Mr. Nobody-ja (2009) nastavljaju da se nižu i uživaju enormnu popularnost sve do danas.

I pored očiglednih razlika u zapletima koje obrađuju, kao i njihovom daljem razvoju, Kameronovi i Zemekisovi filmovi postigli su ogroman uspeh i ustanovili osnovne temelje i kalupe ovog pod-žanra. Da li je ključ u dobro ispričanim, zabavnim narativima ili u srećno izabranom trenutku da se u science-fiction uvedu noviteti? Odgovor sam po sebi možda i nije toliko važan.

Kada iz naučne fantastike izbacimo nauku, ostajemo suočeni sa suštinom onoga o čemu govore. Zašto se u Terminatoru putuje u prošlost?

U filmovima između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koračamo lagano kao po trotoaru. Kod Dr. Who-a je to uz pomoć telefonske govornice, u Zvezdanim stazama: Enterprajz uz Pežo 176, a u Hariju Poteru putem vremenskog okretača. Dovoljno je da imamo vremeplov i vrata koja se na jednom mestu i u jednom trenutku zatvore, otvoriće se momentima kasnije u nekom drugom prostoru i vremenu. Ali može li se tako nešto dogoditi i u realnosti?

„Na kraju krajeva,“ govori matematičar i novinar Džozef Mazur u svojoj knjizi The Clock Mirage, „Možemo se šetati napred i nazad po svim pravcima sve tri dimenzije, pa zašto to onda ne bismo mogli i po onoj četvrtoj, vremenskoj? Ovakvo putovanje možda ne bi bilo praktično, ali da li je moguće?“ Hipotetički gledano, reklo bi se da jeste, iako je daleko od onoga što možemo videti na filmu.

Zaronite u Ajnštajnove teorije i sačekaće vas ideje o prostor-vremenu i crvotočinama. Tu su i astronauti Mark i Skot Keli, blizanci koji su dokazali da se u svemiru brže stari nego na Zemlji. No, uz sve napore nauke, teorija je povremeno eonima udaljena od prakse.

Niko ne gradi rakete koje će nas odvesti do crnih rupa, a čak se ni DeLorijan Martija MekFlaja više ne proizvodi u fabrikama automobila. Teorijska fizika u ovom slučaju zaista ostaje samo teorijska, te se oni koji istražuju ove koncepte njima pre bave iz ljubavi i intelektualne radoznalosti.

„Takve ideje,“ smatra Mazur, „sa sobom donose talase drugih, novih ideja, a mnoge od njih moraće da dovedu do još novijih i, potom, do konačnog razumevanja osnova prostora i vremena, toga kako univerzum funkcioniše, kako je počeo, kako će se završiti i da li će, zaista, ikada dočekati svoj kraj.“

Međutim, umesto da se pitamo na koji način Terminator i njemu slični likovi putuju kroz vreme, što je svakako zamisao koja nas već decenijama unazad fascinira u nedogled, možda bi fokus sa preispitivanja principa fizike, barem u svetu umetnosti, trebalo da prebacimo na nešto drugo. Šta ako je prava reč zašto, a ne kako?

Kada iz naučne fantastike izbacimo nauku, ostajemo suočeni sa suštinom onoga o čemu govore. Zašto se u Terminatoru putuje u prošlost? Zašto se to radi u drugim naslovima?

Kao vrsta, opsednuti smo vremenom. Ono upravlja našim životima, stvara nam prilike, ali ih isto toliko često i briše. Podležemo mu se tako da nikada ne propustimo sastanke, da od ponedeljka do petka budilnik zvoni u sedam, da vikendima spavamo duže kako bismo mogli da iskoristimo dan. Čeznemo da se kazaljke na satu okreću kako nama godi, ali radimo to zbog nekih elementarnih stvari – zbog ljubavi, zbog sudbine, zbog boljeg sutra. Zbog sebe samih i onih koje volimo. Zbog ispravljanja grešaka iz prošlosti i popravljanja onog što u sadašnjosti deluje nepopravljivo.

Iako smo koncept vremeplova izumeli tek s kraja 19. veka, još su stari Grci bili ti koji su zamišljali Had u kojem se ponovo sastajemo sa svojim precima i u kojem, makar i pokojni, nastavljamo da obitavamo u nedogled. Sa vremenom, sa svojim odbrojanim, zemljaskim danima, borimo se konstantno, a kada ovaj svirepi gospodar ne želi da popusti, stolećima ćemo se pitati kako da ga prevarimo, kako da se izborimo sa realnošću i kako da se pomirimo sa sopstvenom smrtnošću.

Kada  ovo prenesemo na velike ekrane, bilo da govorimo o onim retkim, optimističnim delima, poput Povratka u budućnosti ili Kejt i Leopolda, ili pak o onima koji, nalik Doniju Darku i Prajmeru, biraju da se suoče sa ružnijim delovima toga šta znači biti čovek, u srcu svih vremeplovačkih filmova leži naša ljudskost, prolaznost odnosa koje gradimo sa drugima, fragilna nada za boljim sutra – i žal za propustima iz davnih vremena. — ⊗

Pročitajte još

Mi u kamenu, kamen u nama

„Tucanje kamena“ Klemensa Majera je ubojita slika okamenjene tranzicije nekadašnje Istočne Nemačke

Lilit, ispod površine

Putovanje kroz fragmentarnu mitologiju Lilit, prve Adamove žene, i jednu priču i film koje je inspirisala

Izdanja

Paket - prvih pet brojeva

Ako vam nedostaju stare Odiseje, obiđite sajt knjižare Makart i naručite prvih pet brojeva u paketu po promotivnoj ceni.

5

brojeva

1300 RSD