Priča o Napoleonu, jednom vulkanu na drugom kraju planete, i erupciji koja ga je možda koštala pobede
Kiša je padala celu noć. Vojvoda od Velingtona dočekao je poslednje kapi kiše i svitanje nad pismom koje je pisao pruskom feldmaršalu Gebhardu, nadajući se da će mu pruska vojska pružiti podršku u bitci protiv najvećeg vojskovođe svih vremena. Istog jutra, 18. juna 1815. godine, Napoleon je doručkovao na farmi udaljenoj nekoliko kilometara od Vaterloa pripremajući se za presudnu bitku koja će promeniti lice Evrope. Kada mu je po završenom doručku maršal Solt predložio da pre polaska u bitku sačekaju povratak maršala Grušija, Napoleon je energično odgovorio „Samo zato što ste svi gubili od Velingtona mislite da je on dobar general. Kažem vam da je Velington loš general, a da su engleske trupe slabe, i ovo što nas upravo čeka nije komplikovanije od doručka.“
Samouverena izjava bila je u skladu sa njegovom devizom „U ratu je moral sve“, ipak kiša koja je bez prestanka natapala zemlju duže od 24 sata dodala je Napoleonovom doručku sastojak koji je pretio da mu zastane u grlu. Oko 73.000 francuskih vojnika čekalo je strpljivo na bojnom polju da se tlo bar delimično osuši, rizikujući da obezbede dovoljno vremena za dolazak pojačanja protivničke pruske vojske. Napoleonova artiljerija od 250 topova čekala je naređenje za prvi plotun sa točkovima duboko usečenim u natopljenu zemlju.
Dva meseca ranije, na suprotnoj strani planete, gromoglasna eksplozija izbrisala je sa lica Zemlje jedno naselje u Indoneziji kasnije nazvano „kraljevina Tambora“. Petog aprila 1815. godine došlo je do jedne od najvećih vulkanskih erupcija u zapisanoj istoriji kada je vulkan Tambora eksplodirao toliko silovito da se detonacija čula na udaljenosti od 2600 kilometara. Planina sa vrhom visokim skoro kao evropski Mon Blan raznela je u atmosferu skoro trećinu svoje kupole, zatrpavši stenam obližnje selo i njegovih deset hiljada žitelja.
Oblak dima i pepela koji je zaklanjao Sunce širio se velikom brzinom, a ovu senku pratio je neobičan uticaj koji će erupcija imati na čitav svet. Ogromne količine materijala u atmosferi dovele su do globalnih promena u vremenskim prilikama, izazivajući već u prvim mesecima neočekivano nevreme dok je naredna 1816. godina zabeležena kao „godina bez leta“.
Propali usevi i nedostatak hrane kako za ljude tako i za zaprežnu stoku inspirisali su pronalazača Karla Drajsa da predstavi tzv. velosiped, preteču današnjeg bicikla. Na ženevskom jezeru Meri Šeli je zajedno sa budućim mužem bila razočarana što im neobično leto ne dozvoljava da promole glavu iz vikendice Lorda Bajrona. Provodeći leto u prepričavanju i pisanju horor priča dovelo je do nastanka njenog najpoznatijeg romana Frankenštajn ili moderni Prometej.
Čudovište strašnije od Frankenštajnovog krčkalo se u Bengalskom zalivu gde je usled klimatskih promena došlo do mutacije do tada autohtone bakterije kolere. Nova vrsta bakterije, otpornija na različite vremenske uslove krenula je preko Azije i Evrope u invaziju celog sveta. Sa simptomima tzv. plave smrti preminuo je i čuveni slikar Vilijam Turner, ne sluteći da bi njegova bolest mogla imati bilo kakve veze sa romantičnim zalascima sunca koje je oslikavao uljem na platnu, a koje je godinama posle erupcije Tambore uzrokovala ogromna količina čestica zaostalih u atmosferi.
Viktor Igo u svojoj knjizu Jadnici nudi Napoleonu neobično opravdanje: Jedan neočekivani vansezonski kišni oblak je dovoljan da dovede do kolapsa celog carstva
Topovi su zagrmeli u strahovitoj paljbi. Čuvena Napoleonova artiljerija ispalila je oko 2000 đuladi u prvih pola sata bitke, a kanonada se mogla čuti u 13 kilometara udaljenom Briselu. Velington je strpljivo trpio psihički pritisak koji je ovakva paljba imala dok je nadgledao bitku smešten ispod usamljenog bresta. Bio je i više nego zadovoljan izborom pozicije na kojoj je njegovih 68.000 vojnika dočekalo Napoleona. Padinu na Vaterlou je iskoristio za odličnu vojnu taktiku u kojoj je većinu vojske sakrio od artiljerijskih plotuna i Napoleonovog pogleda.
Natopljena zemlja nije dozvoljavala rikošetiranje đuladi francuske artiljerije, a eksplozivna đulad se zabadala dovoljno duboko u zemlju da je šteta koju je nanosila bila skoro zanemarljiva. Manevrisanje topovima i pešadijom bilo je otežano, a već oko 16 sati počeli su pristizati delovi pruske vojske koja je brojala oko 50.000 vojnika, čineći Napoleonov poraz izvesnim. Kada je Napoleon u poslednjim pokušajima da nanese smrtonosni udarac odlučio da upotrebi svoje najjače oružje, nikada poraženu carevu gardu, sačekalo ga je još jedno iznenađenje. Na vrhu padine gardu je iz ležećeg položaja dočekala daleko brojnija vojska dok je po gardi tukla artiljerija sa sačmastom đuladi koseći sve pred sobom. To je navelo carevu gardu da se po prvi put od kako je formirana povuče na šta je Velington odgovorio mahanjem šeširom i znakom za opšti napad, a kroz francuske redove se od usta do usta prenosilo „Garda se povlači, spašavaj se ko može!“.
Poljanu mokru od kiše natopila su krvlju tela oko 60.000 poginulih vojnika. U godinama koje će doći zemljište sa ove poljane biće sakupljeno u veštački Lavlji breg na Vaterlou, sa kupolom visokom 43 metra čiji vrh krasi skulptura lava. Pišući o bitci kod Vaterloa, Viktor Igo u svojoj knjizu Jadnici nudi Napoleonu neobično opravdanje „Jedan neočekivani vansezonski kišni oblak je dovoljan da dovede do kolapsa celog carstva“.
Iako poražen i proteran na malo usamljeno ostrvo Sveta Jelena daleko u Atlantskom okeanu, nepokolebljivi vojskovođa verovatno je ostao veran još jednoj svojoj devizi: „Svaka slučajnost je pogrešno imenovana sudbina.“ Na ostrvu je i dalje insistirao da ga oslovljavaju sa „Vaša visosti“, a prognanstvo je doživljavao kao novi front na kome je trebalo da ostavi zapise u odbranu svojih ideja. Dok se žalio na uslove života i hladnoću koja je vladala na ostrvu, nije ni slutio da se žali na posledice iste katastrofe koja je nad njegovu fatalnu bitku i nad njegovo carstvo navukla tmurni kišoviti oblak. — ⊗
