Legendarni strip Noć Filipa Drijea otkriva duh savremene epohe
Noć
autor: Filip Drije
Izdavač: Stalker, 2021
Sredinom jula 2021. godine novoosnovana izdavačka kuća Stalker iz Debrca u Mačvi objavila je strip-album Noć Filipa Drijea. Taj događaj izazvao je uzbuđenje u ovdašnjoj zajednici ljubitelja stripa. Radi se o prvom objavljivanju ovog svetski poznatog autora na prostoru Jugoslavije, i to 45 godina nakon što je izvornik (La nuit, 1976) inicijalno uzburkao duhove u Francuskoj i šire. Radi se takođe o stripu kojim se može ilustrovati karakter Drijeovog rada uopšte, ali se on istovremeno iz tog opusa izdvaja kao singularan zbog biografskih okolnosti koje su ga neposredno odredile. O činjenicama koje okružuju Drijeovu Noć imali smo prilike da čitamo u više tekstova raznih autora i intervjua s urednikom Stalkera Milanom Jovanovićem.
Svi ti tekstovi ističu ono što je vidljivo ugrađeno u strukturu i naraciju albuma ali i druge partikularnosti kojima se Filip Drije pozicionira u svetu stripa. Kao dve najvažnije činjenice pominju se sledeće: 1) da je Drije jedan od osnivača izuzetno značajnog časopisa Métal hurlant (sa Mebijusom, Žan-Pjerom Dioneom i Bernarom Farkasom) i 2) da je Noć nastala kao izraz ličnog sloma koji je Drije doživeo zbog smrti mlade supruge Nikol 1975. godine.
Ukratko, Noć ima romanesknu strukturu koja je smeštena između zalaska i narednog izlaska sunca. Najčešće se tumači da ta poslednja noć pada na postapokaliptični svet ili grad kroz koji glavinjaju međusobno zavađene bande, plemena, čopori — organizacije preživelih. Ono što ih vodi kroz ovaj svet, posmatran pre svega kroz vizuru bande motociklista, jeste potraga za dopom koji će ih održati u životu dok im u prostoj samoreprodukciji smrtno prete dve stvari — fašisoidni režim Lobanja, bića koja ih nemilosrdno kasape, i nadolazeći dan, donosilac konačne apokalipse. U uzaludnoj poslednjoj bici ujedinjenih snaga gradskih bandi protiv čuvara Plavog depoa, centralnog izvorišta dopa, svet Noći kao da počinje da gličuje. U strip crtan i komponovan sirovim, izglobljenim i oštrim linijama koje kao da su proizvod naizgled beskrajnog maničnog, nihilističkog afektivnog napada, Drije ubacuje prizore zasnovane na fotografijama na kojima je prikazana Nikol i detalji iz njihove svakodnevice. Ova cut-paste intervencija prodor je supostojećeg režima slika u svet Noći. Ona sugeriše religijska „rajska“ priviđenja i mnogobrojni pisci usvajaju to gledište. Čini se ipak da stvari u ovom strip-albumu stoje nešto drugačije i da se kroz unekoliko izmenjenu optiku pred čitateljkom otvara drugačije polje mogućnosti.
Na više mesta u svojim delima Berardi ističe pojavu „ukidanja budućnosti” i donekle arbitrarno je na vremenskoj lenti situira u budućnost koja nastupa neposredno nakon objavljivanja Noći
Zanimljivo je da album Noć otvara autorov gotovo manifestalni uvod maskiran u posvetu koja, poput samog stripa, u maničnom taktu poskakuje između gneva, osećaja bezizlaznosti i nade. Smrt koja je poslužila kao izvor pogonske sile za nastanak ovog albuma njegovo je nezaobilazno mračno jezgro od koga je teško otrgnuti se. Pitanje je do koje je mere to ikada uspelo i samom Drijeu. Pored toga što u uvodu proliva svoj gnev po (patrijarhalnoj i eksploatatorskoj) medicini i stanju savremenog sveta, on posvećuje Noć ljubavi, strpljenju, čitaocima i ponovo strpljenju, da bi dodao još dve stvari koje na zanimljiv način otvaraju prostor za interpretaciju ovog stripa izvan okvira zadatih nesrećnom činjenicom da je njegova supruga Nikol obolela i preminula od raka dojke. Iako slomljen i tek na afektivnom početku dugog putovanja onkraj noći gubitka, on uspeva da iznađe projektivni aspekt svog stanja i pored ostalog posveti Noć vremenu i pobuni.
Kritika statusa smrti na Zapadu koju Drije iznosi u uvodnom tekstu privlačna je tema. Međutim, ukoliko začas odolimo njenom zovu i obratimo pažnju na pitanja vremena, budućnosti i pobune u kontekstu druge polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka, poći ćemo drugom analitičkom stazom. Za čitateljku koja je imala prilike da se sretne s tim štivom, pobrojana pitanja mogla bi da prizovu u sećanje tekstove filozofa, teoretičara i aktiviste-autonomiste Franka Bifa Berardija.
Na više mesta u svojim delima Berardi ističe pojavu „ukidanja budućnosti” i donekle arbitrarno je na vremenskoj lenti situira u budućnost koja nastupa neposredno nakon objavljivanja Noći, u godinu 1977. Za njega je jedan od prepoznatljivih pokliča pank pokreta No future! uverljiv signal za paradigmatsku promenu odnosa Zapadnog čoveka prema budućnosti. (Kad smo kod popularne muzike, zanimljivo je da se u Drijeovom stripu pesma grupe The Rolling Stones Brown Sugar pojavljuje u sceni ritualnog plesa pred polazak gradskih bandi u juriš na Plavi depo. Krnje tumačenje te pesme kao ode heroinu u potpunosti zanemaruje njen kolonijalni i patrijarhalni, silovateljski siže. To nije jedini zbunjujući deo Drijeovog narativa, koji se na nekim mestima jedva drži na okupu.)
Nakon kode iz himne grupe Sex Pistols „God Save the Queen”, koja je kao singl objavljena 27. maja 1977, Berardi nabraja događaje iz iste godine kojima pokušava da potkrepi svoju tezu. Pominje otmicu i ubistvo industrijalca Hansa Martina Šlajera koje su izveli pripadnici Frakcije Crvene armije, kao i posledičnu kontroverznu smrt troje vodećih članova te organizacije Andreasa Badera, Jan-Karla Raspea i Gudrun Enslin u zatvoru. Iste godine Crvene brigade u Italiji započinju krvave akcije i Berardi ih dodaje spisku. Naizgled nepovezano s tim, Stiv Voznijak i Stiv Džobs registruju korporaciju Epl, što Bifo smatra prelomnim simboličkim događajem u razvoju sredstava za širenje informacionih tehnologija, čiji će efekti na finansijalizaciju kapitalizma i njen uticaj na preispitivanje statusa budućnosti biti odlučujući. Da bi stvar ostala i u svetu knjige, napominje se da u to vreme Žan-Fransoa Liotar objavljuje Postmoderno stanje: izveštaj o znanju (1979, na našem jeziku objavljena 2005. u Zagrebu), gde analizira novu organizaciju znanja i nestanak sveobuhvatnog narativa napredne modernosti. Svi primeri koje Berardi navodi kao ilustraciju zgušnjavanja osećaja „ukidanja budućnosti” posledica su procesa dužeg trajanja čijem toku pripada i Noć. Ona se brojnim karakteristikama kvalifikuje za počasno mesto među znakovima tog epohalnog loma.
Ono što antijunaci Noći u konačnoj bici imaju da izgube nisu okovi. Ukidanje (revolucionarne) budućnosti već je nastupilo
Za Berardija je (skraćeni) dvadeseti vek — vek vere u budućnost. To njegovo uverenje potkrepljeno je podacima iz istorije kulture koji se, ispostaviće se, na zanimljiv način reflektuju i u Drijeovoj Noći. Radi se pre svega o revolucionarnom karakteru avangardnih pokreta formiranih početkom veka. Kao inicijalnu paradigmatsku tačku Bifo uzima pojavu Futurizma 1909. godine i odnos tog pokreta prema budućnosti i industrijalizovanoj mehanicističkoj stvarnosti zapadnog sveta. U manifestu Futurizma Filipa Tomaza Marinetija postavljaju se osnovne estetske vrednosti mašine, dinamizma i brzine, mladosti, militarizma i agresije. Hajnc, Frenki i Leon — predvodnici motociklističke bande koje Drije predstavlja na početku stripa — oličenje su tih principa. Marineti želi da opeva pobunjenog čoveka, vozača automobila „osovina čijeg volana prelazi Zemlju koja i sama vitla na svojoj osi“. Tokom poslednje zemaljske revolucije oko te ose, ka Plavom depou umesto automobila jure motocikli, a za horizontom pred njima nikako ne leži herojska budućnost.
Još jedan avangardni pokret koji Berardi izdvaja je Zaum, nereferencijalni fonetički eksperiment ruskih Futurista u gradnji novog jezika. Za Bifa je utopistički projekat Zauma „mešavina tehnologije, transmentalnosti i psihodelije” i važan je za promišljanje revolucionarnih kapaciteta čoveka u pobuni protiv zatečenih opresivnih društvenih i ekonomskih struktura. Jezik kojim se služe akteri u svetu Drijeovog stripa još nije dosegao stepen nereferencijalnosti Zauma, ali kao da se kreće u tom smeru. On je sveden na minimalne gradivne jedinice smisla, koje neretko zvuče kao sirova poezija ljudi kojima nije ostalo ništa sem gneva: „Do sada sam uvek srao u čizme smrti… A sada se bojim.” Svet Noći je izrazito tekstualan, do te mere da likovi na čelima imaju istetovirane reči na raznim jezicima, kao što su: baisee (sjeban), tuee (ubijen), ende (kraj) ili mors (smrt). Jezik tog sveta je nihilističan, on je Zaum u mračnom ogledalu.
Ono što antijunaci Noći u konačnoj bici imaju da izgube nisu okovi. Ukidanje (revolucionarne) budućnosti već je nastupilo. Sve što im je preostalo jeste poslednji urlik besa pred nestankom sveta lišenog upravo utopijskog projekta. Kao poslednji podsetnik na takav projekat i epohalni gubitak, učesnicima u poslednjoj bici ukazuje se lik Drijeove preminule supruge Nikol u formi psihodeličnog odjeka avangardne tradicije kolaža. Kod Berardija su tehnološke i medijske utopije avangardnih pokreta još jedan važan činilac vere u budućnost. Pred Nikolinim likom remedijatizovanim iz višeg registra tehnologije reprodukcije slike čuvari Plavog depoa moraju da ustuknu i daju se u beg: „Vizije! Slike! Drugi svetovi, tužni i lepi! Bežimo, bežimo.“ Međutim, utočišta nema. Svet ovog stripa nije preživeo smak, njegovo vreme nije post-, ono je predapokaliptično. On se upravo zaleće ka sopstvenom kraju, dok ga posedaju vizije nerealizovane alternative.
Možda je pogrešno tragati za jednim jedinstvenim trenutkom kada se odigrava Događaj kao što je ukidanje budućnosti. Puč u Čileu, sukob na Bliskom Istoku i svetska naftna kriza 1973, objavljivanje singla God Save the Queen 1977. godine, pobeda konzervativaca na izborima u Britaniji i dolazak Margaret Tačer na mesto premijerke 1979, svaki od tih događaja se u određenim krugovima smatra prelomnim. Ima ih još i deluju kumulativno. U slučaju Noći Filipa Drijea došlo je do poklapanja duha epohe tokom koje će (Zapadni) svet doživeti paradigmatsku promenu i stvaralačkog napona jednog društveno senzitivnog autora pogonjenog ličnom, partikularnom nesrećom. Ta podudarnost i svojevrsno istorijsko zrcaljenje ovom strip-albumu toliko dodaju na snazi i značenjskoj složenosti da je nakon prvog čitanja gotovo nemoguće ne vraćati mu se. —⊗
