NAUKA U DRUŠTVU

Nekada su lagali, sada zloupotrebljavaju istinu

Od negiranja klimatskih promena do „semantičke infiltracije“: kako je tekla evolucija propagande naftne industrije
FOTO: Marek Piwnicki / Unsplash

Piše:

Ovaj članak je prvobitno objavljen na portalu Klima 101

Datum je 9. februar, 1980. godine. U Iranu već mesecima traje talačka kriza. Ronald Regan je usred kampanje da postane republikanski kanditat na predsedničkim izborima u SAD, Indira Gandi ponovo je premijerka Indije, a u Jugoslaviji Josip Broz Tito proživljava svoje poslednje mesece, sa nogom u sve gorem stanju.

Sa izuzetkom pojedinih, relativno izolovanih naučnih pionira, o klimi i klimatskim promenama te davne 1980. godine ne razmišlja gotovo niko – sa jednim velikim izuzetkom.

Tog 9. februara, u subotu, u ranim jutarnjim satima, iza zatvorenih vrata sobe Menhetn na njujorškom aerodromu LaGvardija, daleko od očiju šire naučne zajednice, održava se sastanak radne grupe AQ-9 Američkog instituta za petrolej (API), organizacije koja okuplja gotovo celokupnu američku naftnu industriju.

Članovi radne grupe su redom naučnici, zaposleni u nekim od tada najvećih naftnih kompanija na svetu: Exxon (danas ExxonMobil), Standard Oil of Ohio (danas BP) i Texaco (danas Chevron). A iza kriptičnog naziva AQ-9 krije se tema okupljanja ove ekipe stručnjaka: „radna grupa za CO2 i klimu“.

Na sastanku, Dž. A. Laurman, matematičar sa Univerziteta Stenford koji je bio jedan od pionira matematičkog modelovanja klimatskih promena, održao je prezentaciju u kojoj je, ostaće zapisano, „identifikovao problem, diskutovao o naučnom osnovu i tehničkim dokazima o nagomilavanju CO2, uticaju na društvo, metodama modelovanja i njihovim posledicama, neizvesnostima, političkim implikacijama, i zaključcima koji se za sada mogu doneti.“

Sastanak prolazi, direktor radne grupe Džejson Dž. Nelson šalje zapisnik centrali API u Vašingtonu, on sasvim sigurno kroz interne kanale dospeva u ruke kompanijskih čelnika i donosioca odluka, i na kraju završava u arhivama Instituta. Tamo, daleko od uvida javnosti, u tišini provodi čitavih trideset i pet godina, sve do 2015. godine, kada ga otkrivaju novinari portala InsideClimateNews.

Jedno je biti upoznat sa sada već opštim mestom da su „naftne kompanije dugo znale za istinu o klimatskim promenama“. Drugo je biti suočen sa materijalnim dokazom: na primer papirom, u kojem crno na belo stoji ne samo da su znaliveć i koliko su znali o klimatskim promenama, i to decenijama pre nego što su vodili dezinformacione, propagandne kampanje koje su uništavale živote klimatskih naučnika i zaustavljale sve međunarodne pokušaje da se klimatske promene zaustave. U zapisniku između ostalog piše:

  • „Razvoj merenja rasta CO2 u atmosferi ukazao je na njegovu korelaciju sa emisijama CO2, pre svega iz industrije fosilnih goriva.“
  • „Postoje jaki empirijski dokazi da je porast uzrokovan antropogenim emisijama CO2, prevashodno upotrebom fosilnih goriva.“
  • „Dupliranje koncentracije CO2 (u odnosu na preindustrijske nivoe) dogodiće se 2038. godine.“
  • „Verovatne posledice: (prosečna globalna temperatura) viša za 1 stepen Celzijusa 2005. godine, za 2,5 stepeni 2038. godine, za 5 stepeni 2067. godine.“

Pored ovog poslednjeg predviđanja u zapisniku piše: globalno katastrofalne posledice. Brojke koje su čelnici naftne industrije sasvim sigurno videli još 1980. godine ne bi bile daleko od realnosti ni danas – makar da u međuvremenu nije postojao nikakav međunarodni odgovor.

Lobiranje naglo raste nakon 1988. godine, nakon čuvenog svedočenja klimatologa Džejmsa Hansena pred američkim Kongresom, i osnivanja Međunarodnog panela za klimatske promene

Četrdeset dve godine kasnije, u doba nove energetske krize i na pragu recesije, današnje članice istog tog Američkog instituta za petrolej beleže rekordne profite, uzrokovane najpre porastom cena energenata: samo u drugoj četvrtini 2022. godine, BP je zabeležio dobit od 8,5 milijardi dolara, a ExxonMobil čak 17,9 milijardi. Disparitet između globalnih ekonomskih prilika i dobiti naftnih giganata je toliki da je i generalni sekretar UN Antonio Gutereš izjavio da je ovakvo profitiranje „nemoralno“.

Suočen sa besnim reakcijama čitave svetske javnosti, ali i sa potencijalnim političkim posledicama, API je ponudio sopstveno viđenje situacije, rekavši u saopštenju da su u pitanju „mitovi o prihodima koji skreću pažnju sa teme budućnosti američke energetike“. A, kako kaže njihov sopstveni „klimatski plan“ pod imenom Climate Action Framework, objavljen 2021. godine, API smatra da će u toj budućnosti energetike prirodni gas i nafta „nastaviti da budu vodeći energent još decenijama“.

Međutim, poznajući istoriju Američkog instituta za petrolej, teško je ovo videti kao bilo šta osim kao samo poslednji proizvod jedne stručne, bogato opremljene, višedecenijske PR i lobističke mašine.

Nastala je u prvim godinama Reganove administracije. Nemoguće je danas ispratiti interne procese donošenja kompanijskih odluka starih više decenija, ali istraživanja su pokazala da su, već u to rano doba, tokom prve polovine osamdesetih, kada su se tek razvijala savremena saznanja o klimatskim promenama, naftne kompanije aktivno „zakopavale“ sopstvena otkrića i javnosti nudile sanirane, ublažene interpretacije koje su u prvi plan stavljale neizvesnost ili nesigurnost postojećih statističkih proračuna.

Lobiranje naglo raste nakon 1988. godine, nakon čuvenog svedočenja klimatologa Džejmsa Hansena pred američkim Kongresom, i osnivanja Međunarodnog panela za klimatske promene. Klima više nije bila čisto akademska tema koja se mogla zakopati u internim arhivama – postajala je prvoklasno javno, medijsko i političko pitanje. Kako bi se zaštitila od regulacije, naftna industrija je, preko organizacija kao što je API, pokrenula moćnu lobističku organizaciju Global Climate Coalition, a koja će tokom devedesetih godina prošlog veka presudno uticati, između ostalog, na propast Protokola iz Kjota, kao i čitavog niza drugih legislativnih inicijativa i pokušaja regulacije emisije CO2.

U te poduhvate bili su uključeni mnogobrojni „nezavisni“ instituti iz SAD (think tanks), kao i jednako nezavisni istraživači i skeptici, koje su što neposredno, što preko različitih donatorskih institucija, finansirale naftne kompanije sa jednim glavnim ciljem: da dovode u pitanje tada već uveliko uspostavljen naučni konsenzus.

Ali naftna industrija nije se zaustavila samo na lobiranju i sejanju sumnje. Njena duga propagandna kampanja, koja je, primetiće kasniji istraživači, ličila na kampanje koje su vodile duvanska i mnoge druge „štetne“ industrije, ostavila je dubok, neizbrisiv trag u načinu na koji ne samo činimo, već i razmišljamo o klimatskim promenama.

Cilj semantičke infiltracije jeste da se politički suparnik natera da usvoji terminologiju koja je zapravo štetna njegovoj poziciji

Jedan teško uhvatljiv alat, popularan iz doba Hladnog rata, ima zabrinjavajući naziv semantička infiltracija. Navodno mu je kumovao Fred Ikle (1924-2011), američki sociolog, dugogodišnji savetnik za spoljnu politiku i visoki funkcioner u Reganovom Ministarstvu spoljnih poslova. Cilj semantičke infiltracije jeste da se politički suparnik natera da usvoji terminologiju koja je zapravo štetna njegovoj poziciji – navodno, ova ideja je u američkim obaveštajnim krugovima postala popularna iz frustracije jer su zapadni mediji nekritički usvajali nazive vojnih i političkih pokreta bliskih Sovjetskom savezu, a koji su sebe nazivali pozitivnim rečima kao što su „patriotski“, „demokratski“, „narodni“ ili „oslobodilački“.

Džefri Supran, istraživač sa Harvarda koji se bavi analizom dezinformacija naftnih kompanija, navodi da je bio primoran da se okrene statističkim tehnikama, preuzetim iz polja komputacione lingvistike, kako bi otkrio „jezičke obrasce koji se kriju na otvorenom“ u javnim nastupima i dokumentima koje je proizvodila naftna industrija.

„Tu spada sistematsko usmerenje na energetsku potražnju korisnika nasuprot fosilnim gorivima koje (ove) kompanije nude, kao i sistematsko predstavljanje klimatskih promena kao „rizika“ umesto kao realnosti“, izjavio je Supran za Harvard Gazette. „Ovo su suptilni obrasci koje su, sada shvatamo, u klimatski diskurs sistematski ugradili ExxonMobil i drugi interesi iz sveta fosilnih goriva.“

U posebno uspešnom PR manevru ovog tipa, naftna industrija – odnosno, u ovom slučaju British Petroleum, uvela je u javnu sferu ideju tzv. karbonskog otiska (carbon footprint). Sa jedne strane, u pitanju je korisna i upečatljiva mera uticaja koji svakodnevne aktivnosti svih nas imaju na Zemljinu atmosferu. Ali sa druge, karbonski otisak je nastao kao deo kampanje sa namerom da se u javnosti pažnja sa industrijske skrene ka ličnoj odgovornosti, a koju je za BP osmislila renomirana njujorška marketinška agencija Ogilvy 2004. godine.

Veza između naftne i marketinške industrije je duboka. Naredne, 2005, Ogilvy je kupila veliku lobističku firmu The Federalist Group, koja je tradicionalno bila u vezi sa Republikanskom partijom. Sa novim imenom Ogilvy Government Relations, ova firma postala je jedan od vodećih zastupnika interesa naftne, hemijske i poljoprivredne industrije u Vašingtonu. I Ogilvy i njeno lobističko odeljenje deo su džinovskog marketinškog konglomerata WPP plc – zajedno sa drugim PR kompanijama kao što je Hill+Knowlton, poznatom između ostalog i po pionirskom radu sa duvanskom industrijom počev od 50-tih godina prošlog veka, kada su razvili neke od prvih „taktika“ manipulacije javnosti radi sprečavanja državne regulacije.

Danas, propaganda i lobiranje naftne industrije i drugih emitera gasova staklene bašte umnogome je promenila svoju prirodu. Istraživači kao što je Džefri Supran savremene aktivnosti naftne industrije, mesto ranijeg prikrivanja, vide kao široki pokušaj „odlaganja“, a kao primer daju fokus na „tehnološkom optimizmu“, tj. na ideji da će inovacije naftne industrije (a ne politika i državne regulacije) biti ključ za rešavanje problema klimatskih promena. Primera radi, kako navodi API u opisu svog Climate Action Framework, a o pitanju izgradnje „zelene“ budućnosti:

„Mi ćemo se osloniti na dugu istoriju ove (naftne) industrije u razvoju tehnologija i rešenja koja unapređuju savremeni život.“

Imajući u vidu odakle dolaze, važno je postaviti se prema ovim idejama na pravi način. Koliko god one bile savremeni pokušaji tzv. semantičke infiltracije i skretanja pažnje sa štete koju pravi industrija fosilnih goriva, one nisu obavezno lažne ili pogrešne. Karbonski otisak postoji, i može biti izrazito korisno izračunati ga, a tehnološka rešenja naravno da jesu neizostavni deo, pa i jedan od osnovnih stubova borbe protiv klimatskih promena.

Međutim, s obzirom na medijsku sofisticiranost i višedecenijsko iskustvo onih koji su glavni krivci za trenutno stanje, moramo biti oprezni i vežbati čitanje između redova. U suprotnom, propaganda, namenski pravljena u kancelarijama moćnih marketinških agencija, može nas odvesti na sasvim krivi put – na primer, na ideju da su naftne kompanije, iste one koje su decenijama skrivale istinu o klimatskim promenama, a koje trenutno beleže rekordne profite usled energetske krize, te koje treba da predlažu, ili čak upravljaju izgradnjom naše budućnosti. — ⊗

Pročitajte još

Izdržljivost na Antarktiku

Potraga za ostacima broda Endurance ovih dana je neuspešno završena. Međutim, u čemu su i ova i misija pre jednog veka bile uspešne?

Duh iz arkade

Video igre su odavno poligon za ispitivanja veštačke inteligencije. Šta su uspele da nam otkriju?

Izdanja

Paket - prvih pet brojeva

Ako vam nedostaju stare Odiseje, obiđite sajt knjižare Makart i naručite prvih pet brojeva u paketu po promotivnoj ceni.

5

brojeva

1300 RSD