Čuvanje semenja je staro koliko i civilizacija, ali je u savremenom dobu dobilo sasvim novu, apokaliptičnu dimenziju
Da li možete da zamislite osobu zdravog razuma i neupitne inteligencije koja umire od gladi, doslovno sedeći na tonama hrane? A onda osam takvih osoba? Priznaćete, ukoliko nije u pitanju neki štrajk glađu ili modifikacija ironične priče o Buridanovom magarcu i problemu njegove slobodne volje, zamisao ne deluje naročito realistično. Ali tako nešto se zaista desilo: Aleksandar Sčukin, Dmitri Ivanov i još šest naučnika umrlo je od gladi tokom opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu, boraveći u Institutu za biljnu industriju Vavilov, prepunom semena krompira, pirinča i raznih orašastih plodova.
Dok su Hitlerove snage skupljale obruč oko današnjeg Sankt Peterburga tokom zime 1941/42. godine, ovaj tim naučnika je obavljao neverovatno težak zadatak. Naime, vojska Vermahta je želela da izgladni protivničku vojsku i civile, presecajući sve puteve snabdevanja. Tim od par desetina stručnjaka za razne vrste žitarica morao je alatom i golim rukama da brani dragocenu hranu od najezde pacova, ali i izgladnelih građana Lenjingrada koji bi provaljivali u laboratorije u želji da se spasu sigurne smrti. Na kraju, osam hrabrih ljudi se žrtvovalo, birajući radije da umru od gladi nego da pojedu zlata vredne zalihe hrane i semena.
Ideja o čuvanju semena žitarica stara je bezmalo koliko i sama poljoprivreda. Prvi farmeri su brzo shvatili neophodnost čuvanja dela semena, kako za narednu setvu, tako i od brojnih grabljivaca, ali i vremenskih neprilika i prirodnih katastrofa. Najstariji poznati ostaci rudimentarnih banaka semena, u obliku zakopanih posuda, pronađeni su na lokalitetu Džarmo u Iraku, a njihova starost je procenjena na gotovo devet hiljada godina.
Iako se danas usled savremenih tehnologija ne suočavamo sa problemima kakve su imali naši preci u drevnoj Mesopotamiji, potreba za očuvanjem dragocenog semena je podjednako važna kao i tada. Štaviše, banke semena dobijaju posebnu ulogu u doba globalnog zagrevanja.
Mada se pojam banaka semena u najširoj javnosti smatra za neko očuvanje u slučaju „sudnjeg dana“, banke semena su neophodne i iz mnogih drugih razloga. Očuvanje diverziteta useva je veoma bitno jer ne uspevaju sve sorte podjednako dobro u svim klimatskim uslovima i na svim podnebljima. Usevima prete i mnogobrojne bolesti, prirodne nepogode, pa i ljudi na bezbroj načina. Primera radi, tokom rata u Iraku 2003. godine, potpuno je opljačkana jedna od najvećih banaka semena na Bliskom istoku.
U svetu postoji blizu 400.000 poznatih biljnih vrsta. Prema Milenijumskoj proceni ekosistema, sprovedenoj kroz program Ujedinjenih nacija, gotovo četvrtini postojećih vrsta preti izumiranje. Pritom, gotovo neverovatno zvuči podatak da se osamdeset procenata hrane zasniva na svega 12 biljnih vrsta. Nestanak bilo koje od njih doveo bi do nesagedivih posledica.
U ovom ledenom prostranstvu i gotovo netaknutoj divljoj prirodi nalazi se Banka semena Svalbard, poznata i kao „riznica sudnjeg dana“
Princip rada u genetskim bankama semena je takav da se prioritet daje vrstama kojima preti izumiranje, kao i onima koje su od vitalnog značaja za ljudsku ishranu. Najznačajnije vrste semena se prikupljaju u periodu njihovog sazrevanja. Nakon što se seme prikupi, beleže se najbitniji parametri: lokalitet odakle je seme uzeto, stanište, tip zemljišta i druge neophodne informacije. Svaka jedinka dobija svoj unikatan broj i unosi se u bazu podataka banke. Nakon što se seme očisti, posebna pažnja se poklanja načinu na koji se ono skladišti, pre svega u pogledu temperature i vlažnosti. Za dovoljno dugo preživljavanje semena potrebno je obezbediti dovoljno hladno i suvo skladištenje.
Prema standardima koje su propisale radne grupe pri Ujedinjenim nacijama koji se sprovode u svim međunarodnim bankama gena koje pohranjuju semena biljaka, temperatura na kojoj se čuva seme se spušta na 20 stepeni celzijusa ispod nule, dok relativna vlažnost vazduha iznosi 20 procenata. Seme se pakuje u posebne posude otporne na uticaje vlage. Pri ovakvim uslovima moguće je adekvatno čuvati veliki broj semena biljaka koje su od presudnog značaja za ljudsku ishranu: kukuruz, pšenicu, soju, pirinač, suncokret, paradajz, brokoli i mnoge druge vrste. Međutim, pojedine vrste ne mogu da prežive isušivanje i/ili ne proizvode seme (banane na primer) kada se skladište na ovim temperaturama. Kada su u pitanju citrusi, orasi, kafa, kakao, avokado, kokos i neko drugo tropsko voće, potrebno je da budu podvrgnuti procesu krioprezervacije. To znači da se biljna tkiva, a ne samo semena potapaju u tečni azot na temperaturi od minus 196 stepeni. U ovakvim uslovima biljke mogu živeti decenijama.
Procenjuje se da u svetu trenutno postoji više od 1750 banaka semena u kojima se čuva oko sedam miliona primeraka biljnih vrsta. Jedna od najstarijih banaka semena nas vraća na mesto sa samog početka priče, u Sankt Peterburg (u tom trenutku Petrograd), u kom je 1921. osnovan Institut za biljnu industriju Vavilov, nazvan po Nikolaju Vavilovu, ruskom botaničaru, genetičaru i prvom direktoru ove ustanove. Ironično, Vavilov je 1943. godine umro od gladi, kao i njegovi saradnici Sčukin i Ivanov, doduše ne svojevoljno u institutu na čijem je čelu bio dve decenije, već u zidinama zatvora u kom se našao nakon sukoba sa Staljinom.
Zvanično najveća banka semena na svetu, Millenium Seed Bank Partnership, nalazi se u neposrednoj blizini Londona, u kojoj se čuva oko dva miliona primeraka semena, a plan je da se do 2020. godine sakupe primerci jedne četvrtine poznate svetske flore. Trenutno se u ovoj banci nalaze semena 95 odsto ukupne populacije vaskularnih biljaka i 60 odsto gljiva.
Na ostrvu Špicbergern koje pripada norveškom arhipelagu Svalbard, udaljenom svega 1300 kilometara od najsevernije tačke na planeti nalazi se „druga šansa za čovečanstvo“. U ovom ledenom prostranstvu i gotovo netaknutoj divljoj prirodi u kojoj su nastale neke od najlepših fotografija polarne svetlosti nalazi se Banka semena Svalbard, poznata i kao „riznica sudnjeg dana“. Ova neverovatna građevina proteže se čitavih 130 metara u dubinu ledene planine. U unutrašnjosti objekta, sa svih strana zaštićenog betonskim zidovima debljine jednog metra i vratima otpornim na nuklearna dejstva, nalaze se rezerve semena drugih svetskih banaka. To znači da Svalbard predstavlja poslednju branu čovečanstva da sačuva dragocene primerke semena u slučaju da sve druge banke semena, ljudskim ili prirodnim delovanjem budu uništene. Valjda nam ta druga šansa neće biti potrebna. — ⊗
