„Tucanje kamena“ Klemensa Majera je ubojita slika okamenjene tranzicije nekadašnje Istočne Nemačke
Tucanje kamena
autor: Klemens Majer
Izdavač: Radni sto, 2017
Kada sam prvi put noću otišla u St. Pauli, hamburški kvart „crvenih fenjera”, osećala sam se kao da sam ušla u film: svetla kazina, larma, dame noći nasmejane i blistave, krosdreseri, mišićavi istetovirani izbacivači, sitni sumorni likovi opakog izgleda, mornari, muzika koja trešti iz svakog od načičkanih lokala, miris obližnje luke, hrane, alkohola, nargile, karusel noći koji me je potpuno opčinio. Pili smo kratka pića, smejali se i dovikivali da nadglasamo kakofoniju sred koje smo se našli.
A onda sam, već narednog dana, tim istim putem prošetala pre podne i ušla u sasvim drugačiji film: mir su narušavali cvrkut ptica i sporadični zvuci saobraćaja, tlo je bilo posuto gomilicama pometenih konfeta, opušaka i pakovanja kondoma, mirisi alkoholnih izbljuvaka i sredstava za čišćenje mešali su se sa mirisima obližnje riblje pijace. Preko visoke gvozdene kapije koja je zagrađivala celu jednu uličicu, i ispred koje su stajala dvojica mrkih tipova, pogled mi je uhvatio nenašminkanu ženu kose skupljene u punđu kako na prozoru širi opranu šljokičastu haljinu, i drugu, krupnu osobu naoko teško odredivog pola, koja sedi na drugom prozoru kraj okačene dugokose perike, puši, klati dugom nogom u kratkoj sportskoj čarapi i zamišljeno gleda u ko zna kakvu tačku u daljini.
Tada sam shvatila da ni noćni ni dnevni film ne postoje jedan bez drugog, već da zajedno tvore realnost tog sveta koji mi, koji smatramo da mu ne pripadamo, srećemo samo u filmovima i knjigama.
U kamen okovani grad romana „Tucanje kamena” Klemensa Majera nije Hamburg. Ovo je grad u Istočnoj Nemačkoj, koja je – retki su spremni da priznaju – ostala Istočna i posle ujedinjenja. Grad koji se bori sa tranzicijom sa kojom ne zna kuda će, sa prošlošću koju ne zna da li i gde da odloži, grad žitelja skamenjenih u njemu, koji tumaraju po sebi u potrazi za putokazima i odgovorima. Grad u kome se, kroz koloplet likova koji pričaju neke stvarne, a neke fiktivne priče, smenjuju glasovi glavnih junakinja koji se uhvate nakratko, brzopotezno ispričaju svoje sudbine pa utihnu, sa glasovima onih u čijim su rukama konci njihovih života, a koji su uvek jasno prisutni.
Njega i njegove žitelje koji spajaju noćni i dnevni film, pisac iz kamena izvlači – bez ublažavanja i lažnog saosećanja ali valjda upravo zahvaljujući tome sa mnogo empatije – oštrim potezima gleta, burgija, rotacionog čička, grebalicama, i svim ostalim kamenorezačkim alatom, to jest njegovim literarnim ekvivalentama. Jezik je oštar, precizan i ubojit (prevod Bojana Denić), realnost pršti na sve strane, toliko da bi bilo dobro staviti varilačku masku i rukavice koji bi nas od nje zaštitili, ali njih nema.
Na tragu Selina i Zole, Klemens Majer vešto balansira na ogradi preko koje sam ja samo na tren bacila pogled i, prenoseći nam dešavanja sa one strane, postepeno pred našim očima ogoljava činjenicu da barijera između te dve stvarnosti nije toliko nepropusna koliko se čini ili koliko bismo mi to želeli. Pisac ne bira slučajno baš taj milje kako bi prikazao brutalnu sliku društva, već ka nama okreće ogledalo koje nam tek na tren može delovati krivo, a u kome naziremo odraz sveta za koji verujemo da je bezbedno ušuškan sa ove strane.
Kroz fragmentarni prikaz kapitalizma tranzicionog perioda koji varira između neoliberalnog i prvobitne akumulacije kapitala, u kome su makroi tek vrsta menadžera, a prostitutke jedne od mnogobrojnih potplaćenih radnica koje strahuju od dolaska mlađe i jeftinije radne snage sa istoka, u kom doslovno svaki dobro organizovan biznis, kakvom god delatnošću da se bavio, može da cveta pod uslovom da uredno plaća koliki-toliki porez, iz kamenog bloka se postepeno pomalja odraz sveta sa naše strane ograde, kao neukusno predimenzionirana skulptura društva u kom živimo. Da li je ona slavoluk ili nadgrobni spomenik, zavisi isključivo od toga ko, u kom trenutku, i sa koje strane fiktivne barijere, posmatra. — ⊗
