Roman Šta si od života želela? (2022), upečatljiv primer savremenog, angažovanog ženskog pisma, sasvim je pogrešno predstavljen domaćoj publici
Šta si od života želela (2022)
autor: Megan Nolan
izdavač: Vulkan izdavaštvo
„Šta si od života želela?“, pita nas naslov debitantskog roman irske autorke Megan Nolan, koji je „Vulkan izdavaštvo“ objavilo u martu ove godine. I, mada tumačenja ovog pitanja ima raznih, za neke od nas bi makar jedan deo odgovora, koliko god minoran bio, podrazumevao adekvatan prevod i marketing savremenog, angažovanog ženskog pisma.
Roman Šta si od života želela do publike dolazi u simpatičnom izdanju lakše beletristike. Počev od razigranih i nežnih korica, pa sve do tipografije, palete boja i opisa na poleđini knjige, ništa nas ne priprema na težinu sadržaja koji se ozbiljnim i sigurnim tonom pripovedanja ove mlade književnice uspostavlja još od prve stranice.
Čak je i naslov, mada preuzet iz pripovetke Rejmonda Karvera, čiji odlomak služi kao epigraf romana, nesrećno adaptiran. Dok bi bukvalan prevod bio Dela iz očaja (Acts of Desperation), čini se da niko od prevoditeljke do urednika samom sadržaju romana, na našu veliku štetu, nije posvetio mnogo pažnje.
Nijedna čitateljka (a zasigurno je da se svakim loše upotrebljenim stereotipom advertajzinga niko nije obraćao suprotnom polu), ma koliko vrsna bila, bez dodatnog istraživanja ne bi bila u stanju da predvidi da se u srži ovog dela nalazi priča o zlostavljanju, opsesiji i traumama u partnerskim odnosima. Da je Šta si od života želela anti-ljubavni roman u nevešto izabranom pakovanju banalne romantične literature.
„Svojim skupljanjem i skrivanjem govorila sam da sam ništavna“, poručuje u jednom momentu sa početka ove knjige naša neimenovana naratorka. „Da sam srećna što sam ništavna ako mu je to najviše po volji. Ako mu ništavnost pričinjava najmanje nevolja, onda ću takva rado biti. Biću potpuno prazna i mirna ako to pali, ili bučna koliko on želi da popunim njegove tišine. Biću energična i živahna ako mu je dosadno, a kad se od toga umori, postaću prozaična i tupo korisna kao escajg.“
Ono što potom sledi je dvestotinak stranica iz prvog lica, posvećenih otvorenom i ranjivom dekonstruisanju posledica koje po svakog od nas mogu imati narcisoidne ličnosti. Svojevrsni portret alkoholizma i drugih poroka, spirale u koje nas uvlači mračno mentalno stanje i preispitivanja ljubavi, lažne i prave, kao vodećeg osećanja u našim životima – a sve to iz vizure savremene mlade devojke kao proizvoda današnjeg društva, istog onog u kojem se leže plodan teren za njenog zlostavljača.
„Razmišljanje o ulozi žrtve je deo života žene“, govori nam glavna junakinja. „Igranje te uloge, poricanje, mržnja i ljubav prema njoj, i sve ovo zajedno. Uloga žrtve je dosadna svim učesnicima. Dosadno mi je da se predstavljam kroz iskustva koja su večiti instrumenti naracije u sapunicama i taboloidima… Zašto da moje iskustvo bude konkretno, i čemu? Da li da vam pričam o silovanju?“
Ako su Dikensova očekivanja „velika“, onda su očekivanja „Vulkana“ po pitanju kompetencije i afiniteta njihove ženske čitalačke publike zasigurno mala
U sličnom maniru kao i kod Otese Mošfeg u romanu Moja godina odmora i opuštanja, neimenovana glavna junakinja služi kao prototip preispitivanja okruženja. Njena bol i neprilagođenost, njena osećanja i iskustva, toliko su realni da su gotovo opipljivi, a opet, lišivši je osnovnog identiteta – imena i prezimena – Nolan u svom romanu gradi pozornicu na kojoj se pojavljuje univerzalna žena 21. veka. Kalup u koji i sami sebe možemo da ulijemo kako bismo našli eho sopstvenih stanja i zbivanja.
Međutim, dok je to kod Mošfeg osoba koja ne želi da sudeluje u haosu sveopšteg svetonazora, kod Nolan je to protagonistkinja koja je upila sva njegova učenja. Na identične probleme – otuđenost, manjak intimnosti, kontradiktornosti ideologije i štetnosti svih njenih poruka – u ovom romanu prikazuje se druga strana iste medalje. Tako ljubav postaje štetna i opsesivna, rešenje se traži u prilagođavanju i opijanju, a umesto pružanja otpora, pruža se jedino očaj samosažaljenja.
„Taj bol mi se činio ispravnim“, saopštava nam naratorka, „bio je referentno stanje i zbog toga sam plakala – zbog njegove ispravnosti i utehe koju mi je pružao… I to ide u prilog ljubavi: da ima jasna pravila kao igra i ima govore i izreke koje ste čuli u filmovima i pesmama. Postoje obrasci i koraci koji moraju da se ispoštuju. Jedna je stvar izgubiti igru i sa tim morate da se nosite, ali barem ste mogli da igrate.“
Svest o tome da u ovoj partiji šaha, doduše, naša junakinja nije ta koja povlači poteze, već obična figura u pat poziciji, jasna je jedino spoljnim posmatračima. Pitanje nije ko će pobediti, već koji će pijun biti žrtvovan i da li će, možda ipak, shvatiti da u tome ne mora da učestvuje.
Ako su Dikensova očekivanja „velika“, onda su očekivanja „Vulkana“ po pitanju kompetencije i afiniteta njihove ženske čitalačke publike zasigurno mala. Dok u „plažnoj“ i naivnijoj literaturi nema ničeg lošeg, te i ona kao takva zaslužuje ravnopravno mesto u našim književnim paletama, reklo bi se da svetom domaćeg izdavaštva i dalje robuju štetni stereotipi o tipu štiva koje stvaraju autorke.
Da li je previše želeti od života da se prema ozbiljnoj literaturi postupa na ozbiljan način, bez obzira na književnika i ciljanu publiku? Da li je previše želeti da se o ljubavi piše bez etikete „patetike“, da ova tema, zajedno sa svim drugim suštinski ljudskim temama, na adekvatan način dobije pažnju koju zaslužuje? Nadajmo se da nije, no, kao i u romanu Megan Nolan, nije svim željama suđeno da budu ispunjene. — ⊗
