Umesto što se „danom slobode“ naziva onaj dan kada se ukida šaka jada preostalih protivpandemijskih mera, predlažem da se čitava pandemija obeležava kao vreme slobode
Ovaj članak je prvobitno objavljen na portalu Peščanik, pod naslovom Dan slobode
Austrija 5. marta ukida gotovo sve mere protiv kovida 19. Time se pridružuje ekipi evropskih zemalja koje su najavile, ili već sprovele, slične planove: pioniri su bili Velika Britanija, Norveška i Holandija, a ukidanje mera planiraju i Švajcarska i Nemačka. „Pik“ omikrona prolazi, simptomi su uopšteno slabiji, bolnice višu nisu opterećene, ljudi su mahom vakcinisani ili su razvili prirodne imunitete. Odomaćio se u medijima, pa i u srpskim, termin „dan slobode“ za datum završetka mera.
Za neke će to zaista i biti presudan dan: ugostitelji će verovatno prodisati, i hotelijeri i njihovi radnici, različita uslužna struka, pa i turisti, sloboda je i od administracije kovid propusnica i nivoa zaštite, a posebno je sloboda za imunokompromitovane, koji se nisu mogli vakcinisati, a koji će sada moći dobrim delom slobodno da putuju iz ličnih, medicinskih ili poslovnih razloga (mada je pitanje da li je takva odluka pametna). Ovaj spisak jeste dug, ali nikako nije sveobuhvatan.
Naime, šta znači „dan slobode“ za ova društva, u koja ubrajam i naše, koja je kovid 19 tokom prethodne dve godine tako tragično upropastio?
Broj registrovanih zaraženih širom sveta odavno je prešao 400 miliona; broj umrlih (potvrđeno od kovida) bliži se brojci od 6 miliona. Šest miliona mrtvih. Nepoznat broj onih koji su preživeli, ali koji se, zbog tzv. dugog kovida ili drugih komplikacija, nikada neće vratiti na staro, i možda se više nikada neće smatrati zdravima. Naravno, prave brojke su sigurno i daleko veće – ali nećemo se sada baviti time.
Bavićemo se slobodom. Evo ideje. Umesto što se „danom slobode“ naziva onaj dan kada se ukida ta šaka jada preostalih protivpandemijskih mera, kao što su propusnice, maske i ograničeno radno vreme, predlažem da se čitava pandemija, od marta 2020. naovamo, obeležava kao vreme slobode. Kao jedan produženi, dvogodišnji, smrtonosni festival, kao igranka, manifestacija, performans, predstava slobode.
Jer, ako se kvalitet neke manifestacije meri publikom (ili priloženim žrtvama), pandemija kovida 19 je, makar na Zapadu, možda i najveća proslava slobodi ikada održana u ljudskoj istoriji.
Jer sloboda je, makar na Zapadu, mnogo više obeležila pandemiju nego nekakve maske ili vakcine. Već dve godine svedoci smo čistoj slobodi: slobodi državnih organa da u odgovoru na zarazu ignorišu epidemiološku nauku i živote svojih građana; njihovoj slobodi da bez posledica prikrivaju i friziraju podatke (npr. u Srbiji); slobodi privatnih interesa da lobiraju i utiču na pitanja javnog zdravlja; slobodi hohštaplera svih vrsta da neometano šire paniku, dezinformacije ili mržnju; slobodi medija da objavljuju šta god im padne na pamet, koliko god štetno bilo; slobodi tehnoloških giganata i upravnika društvenih mreža da gotovo sasvim sami, po svom nahođenju uređuju šta je prihvatljivo, a šta ne kad je u pitanju pandemijski sadržaj; slobodi svih, pa i lekara, da odlučuju da li će se vakcinisati ili ne; slobodi bogatih zemalja da prave zalihe vakcina dok ih siromašne mole za donacije; slobodi farmaceutskih kompanija i investitora da sami odlučuju o intelektualnoj svojini kad su u pitanju vakcine; slobodi aktera svih vrsta, uključujući tu i obaveštajne agencije, da o virusu šire dezinformacije i teorije zavera po političkoj potrebi.
Povremeno bi se, ponegde i pomalo, makar na trenutak, neka od ovih sloboda dovela u pitanje, ali uglavnom pro forme: sloboda je jednostavno broj jedan, i svaka se odluka preko nje mora prelomiti. Ima li onda većeg povoda za proslavljanje slobode od ove pandemije? Čitava društva, države i uređenja suočila su se sa jednim agensom smrti i zdravstvenog urušenja koji ne bira žrtve – ali suprotno onim liberalnim predviđanjima sa početka pandemije, kada se naveliko dizala panika oko „autoritarizma“, sloboda je bez preterano muke, a preko grobova najmanje šest miliona ljudi, izvojevala pobedu.
Prevazišli smo krilaticu „sloboda ili smrt“: ovo je i sloboda i smrt, sloboda do smrti, pa i dalje od toga.
A sada bismo želeli nazad u status quo, da imamo ne dan slobode od protivpandemijskih mera, nego, da se razumemo, slobodu od brige: od brige o našoj sopstvenoj odgovornosti, i od brige o tome da li su sve te naše liberalne, demokratske vođe, od Srbije do Zapada, ipak krive za ovu katastrofu. Taj film sigurno nećemo gledati. — ⊗
