U doba pandemije, dobili smo neočekivanu priliku da ispitamo: koliko našem okruženju zaista smeta ljudska aktivnost?
Premisa da smanjena ljudska aktivnost pod uticajem trenutne pandemije pozitivno utiče na prirodu slabo je koga zaobišla ovog proleća. Teško da je ikome promakao lažni video o delfinima iz venecijanskih kanala koji su se navodno toliko izbistrili zbog odsustva horde kruzerskih posetilaca te su i ove razdragane morske životinje pohrlile da se njima provozaju. Međutim, nešto od toga je ipak istina.
Istraživači iz nekoliko različitih institucija su nedavno prezentovali rane rezultate svojih istraživanja upravo na tu temu: koliko se priroda zaista oporavila kao posledica Kovid 19 pandemije. Naime, od kada su brojne države uvele mere zaštite, što je za posledicu imalo znatno usporavanje ekonomskih aktivnosti i potrošnje resursa, istraživači su primetili da postoje izvesne promene u ekosistemu. Na različitim mestima naše planete primećene su promene u visini zagađenja vazduha, poboljšanom kvalitetu voda, smanjenju deforestacije, pa čak je na nekim mestima i sneg postao belji, tj. pojačan mu je albedo – jačina refleksije svetlosti.
Kako su i sami istraživači bili manje na terenu, njihova posmatranja prirode se uglavnom odnose na analizu podataka dobijenih sa satelita ili generalno analizom dostupne naučne literature, studije slučaja, kao i informacija dobijenih od različitih vladinih i ne-vladinih organizacija.
Rezultati pokazuju da pandemija utiče i pozitivno ali i negativno na životnu okolinu.
Satelitski snimci i podaci iz Nasinog programa „Landsat“ pokazuju smanjenje vazdušnog zagađenja na određenim lokacijama, mada na žalost ne i u Srbiji. Pretpostavka je da dugotrajna izloženost zagađenju povećava i osetljivost na Kovid 19 kod pacijenata. Naime, jedan od ciljeva istraživača je da ispitaju i uticaj koji zagađenje vazduha može imati na kardio-vaskularne i respiratorne bolesti, identifikovane kao visoki faktori rizika za smrtni ishod obolelih od novog virusa.
Emisije NO2 koje dolaze kao posledica saobraćaja je zbog smanjenje kretnje ljudi u mnogim zemljama (Kini, SAD, Indiji, Brazilu, Italiji) snižena od 25 do 50 odsto. Evropska Agencija za zaštitu životne sredine (EEA) je objavila da je zbog mera zaštite od Kovid 19 emisija NO2 spala na 30 do 60 odsto u velikom broju evropskih gradova (Barseloni, Madridu, Milanu, Rimu i Parizu). Prijavljeno je takođe da se u Deliju, indijskoj prestonici, nivo NO2 i čestica PM2,5 smanjio za fantastičnih 70 odsto, što je doprinelo tome da se posle dužeg vremena ponovo vide vrhovi Himalaja iz ovog grada.
Drugi pozitivan uticaj na prirodu je smanjeno zagađenje vode. Ovo se posebno odnosi na zemlje u razvoju gde se industrijske otpadne vode masovno bez filtriranja vraćaju u vodostaj reka. Tako su reke Gang i Jamuna, inače jedne od najzagađenijih reka na svetu, na 27 od 36 mernih stanica duž Indije pokazale nivo čistoće koji nije viđen više desetina godina. U mestu Rišikeš, poznatijem kao svetski centar joge, iznenadni pad poseta posvećenih jogina doveo je do čak petostrukog smanjenja otpadnih voda. Mada su joga turisti poznati kao poštovaoci prirode, tek su svojim prinudnim nedolaskom u Indiju, potpuno nesvesno, odali najveću zahvalnost mitskoj reci Gang i pomogli joj da se pročisti. U brojnim priobalnim podnebljima širom planete, takođe je registrovano smanjenje zagađenja plaža i generalno priobalja zbog smanjene turističke aktivnosti.
Smanjeni su i nivoi buke. Svako ko je iskusio mirne karantinske dane, mogao je da oseti i pojačano prisustvo tišine. Budući da smo se adaptirali na vrlo bučnu okolinu, nismo bili u stanju ni da primetimo, tek do trenutka tišine, koliko je zapravo zvučno zagađenje u našoj okolini. Procena je Svetske zdravstvene organizacije da je čak oko 360 miliona ljudi sklono da izgubi ili ošteti svoj sluh kao direktnu posledicu zvučnog zagađenja. Uprkos zakonima koji regulišu nivo dozvoljene buke, u gradovima većeg dela Evrope nivo zvuka i dalje uporno premašuje dozvoljenih 65 decibela, što je znatno više od preporuke SZO koja je granicu postavila na 54 decibela. Prema skorijoj studiji Evropske Agencije za životnu sredinu, 20 odsto stanovništva EU živi u krajevima gde je saobraćajna buka opasna po ljudsko zdravlje. Neželjena buka takođe negativno utiče i na drugi živi svet, od ptica, domaćih i divljih životinja do beskičmenjaka, koji pomažu u kontroli ravnoteže u ekosistemima.
Međutim, posledice nisu samo pozitivne. Od početka pandemije, jednu od najvećih pretnji za javno zdravlje i životnu okolinu predstavlja povećana proizvodnja medicinskog otpada. Medicinska sredstva za prikupljanje uzoraka, vršenje dijagnoza, lečenje ogromnog broja ljudi kao i sredstva za dezinfekciju bolnica, generišu puno zaraznog i biomedicinskog otpada. Sav taj otpad iz bolnica (igle, špricevi, zavoji, maske, rukavice, odbačeni lekovi itd.) zahteva pravilno i pažljivo odlaganje kako bi se smanjile dalje infekcije i zagađenje okoline. Svedoci smo nepravilnog odlaganja tj. bacanja zaštitnih maski i druge zaštitne opreme od virusa po ulicama, zelenim površinama, plažama velikih gradova, što predstavlja potencijalni izvor mikroplastičnih vlakana.
Pandemija je uticala i na recikliranje otpada. Mnoge zemlje su tokom pandemije morale da odlože ili trenutno obustave proces reciklaže, kako bi smanjili potencijalnu transmisiju virusne infekcije. U zemljama u kojima je reciklaža postala deo svakodnevnog procesa, u toku pandemije je u proseku opala za čak 40 odsto.
Mere karantina su takođe podrazumevale smanjenje rekreacionog turizma, manje volontera koji pomažu životinjama i generalno smanjeni prihod nacionalnim parkovima. Sve to dovelo je do pada podrške upravljanju prirodnim staništima, te su i malobrojne divlje životinje na mnogim mestima ostale bez zaštite. Posledica smanjenih prihoda su i umanjene plate rendžera koji čuvaju parkove od lovokradica ali i manje novca za naučnike koji rade istraživanja u prirodi.
Period u kom su trajale karantinske mere u mnogim zemljama dao nam je, između ostalog, i uvid u to da možemo značajno smanjiti potrošnju resursa i da tako unapredimo kvalitet sopstvenog okruženja. U isto vreme, zbog smanjene kretnje ljudi izvan granica svojih zemalja, desila se i promena u načinu vrednovanja gradskih i vangradskih zelenih površina, ali se odnos prema zagađenju istih i dalje nije značajno promenio. Nova istraživanja imaju za cilj da prouče kako urbane zelene površine, parkovi i šume podižu otpornost samih gradova, održavajući blagostanje građanstva, istovremeno omogućujući i ispravno fizičko distanciranje u vreme pandemije. Održavanje i povećanje prostora za prirodu u samim gradovima bi trebalo, kao posledica ove krize, da bude deo agende održivosti. Takva agenda bi trebalo da podrazumeva i izmenjen odnos prema samim stanovnicima zelenih površina u urbanim, ali i udaljenim područjima, čime bi se pružila šansa ugroženim ekosistemima i staništima da se oporave, a vrstama da zauzmu nove prostore i niše.
Naime, ako čovečanstvo ima nameru da opstane, valjalo bi da se u dolazećim godinama malo više fokusira na ozdravljenje, i to ne samo ljudi. Kao što je slučaj sa mnogim zoonozama (bolestima koje se prenose sa životinja na ljude), i SARS-Cov-2 je nastao pod pritiskom koji ljudi vrše na globalni ekosistem. Nedostatak zdravog prirodnog okruženja smanjuje imuni sistem životinja a to kasnije rezultira bolestima koje se rapidno prenose među njima.
Ne treba zaboraviti to da je čak 60 odsto zaraznih bolesti koje ljudi imaju, zapravo životinjskog porekla. U to spadaju i virusi koji su odgovorni za značajan globalni mortalitet, poput virusa humane imunodeficijencije (HIV) koji je došao iz populacije divljih primata, zatim virus groznice „Rift Valley“ koji se preneo sa zaražene stoke na ljude, kao i virusi gripa koji su došli od domaćih životinja, posebno svinja i živine, poput poznatog ptičjeg i svinjskog gripa.
Pored virusa, tu su i paraziti sa kojima se redovno susrećemo i koji takođe utiču na veliku smrtnost (npr. malarija) koji do ljudi stižu strog putem životnjia ili insekata. Intenzivna proizvodnja životinjskih proteina uključuje uzgoj koncentrisane populacije genetski sličnih životinja u neposrednoj blizini, često u lošim uslovima, podstičući im ranjivost na infekcije. Takođe je utvrđeno da krčenje šuma i promena namene zemljišta, uključujući pretvaranje prirodnih ekosistema u poljoprivredne ili urbane, negativno utiče na raznolikost i obilje vrsta, favorizujući životinjske vrste koje deluju kao rezervoar za zoonoze, posebno glodare, slepe miševe i određene ptice.
Jedan od načina za prevazilaženje problema bi mogao uključiti istraživanja koja se tiču odnosa urođeničkih naroda prema prirodi i životinjama. Jedna Studija iz 2019, sa Univerziteta iz Britanske Kolumbije, pokazala je da biodiverzitet pronađen na području urođeničkih naroda Australije, Kanade i Brazila ima znatno veći opseg ptica, životinja i vodozemaca nego bilo koji nacionalni park. Iste godine, kolaboracija pod nazivom Intervladina platforma za naučne politike i usluge biodiverziteta i ekosistema (IPBES), koja je brojala oko 500 naučnika iz 50 zemalja iznela je zaključak da ljudska aktivnost nedvosmisleno dovodi do smanjenja biodiverziteta, što omogućava da se svake godine pojavi pet novih bolesti iz prirode sa velikim potencijalom da zaraze ljude. Primećeno je da, iako su urođenički posedi suočavaju sa sličnim pritiscima jer su u najvećoj meri prihvatili modernizaciju i tehnološke prednosti modernog društva, oni ipak znatno sporije erodiraju. Zato je preporuka da se u pronalaženju rešenja usvoje neka znanja a pre svega njihov odnos prema samoj prirodi. — ⊗
