Od Homera, preko Šekspira do Boba Dilana, autori su oduvek hodali na granici između stvaranja nečeg novog i oponašanja postojećeg. Da li uopšte postoji originalnost?
Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #1
Oko 3000. godine pre nove ere, pojavljuje se jedna vrlo zanimljiva praksa – transmutacija od govora do malih oznaka na kamenu, glini ili papirusu, kako bi izgovoreno postalo vidljivo i onima koji nisu prisutni u samom trenutku govora. Međutim, razumevanje tih najranijih poruka i njihovo prevođenje na savremene jezike je dosta komplikovan posao, pre svega zato što je u pitanju stanje svesti prilično drugačije od današnjeg. O kakvom stanju svesti je reč, teško je sa ove istorijske distance razumeti, ali prema jednoj od malobrojnih teorija svesti, tzv. bikameralizma Džulijana Džejnsa, u pitanju je potpuno drugačija anatomska struktura mozga, to jest prisutnost onoga što on naziva bikameralni um. Takvom umu je „manjkalo“ nešto što je danas ljudima zajednički mentalni imenitelj a to je individualnost – potreba da se izdvojiš od drugih. Ta potreba se manifestuje na različite načine, a jedna vrlo uočljiva forma je potreba za posedovanjem bilo čega ličnog, autentičnog, od izgleda do kreativnog dela.
Čak i kada probamo da tumačimo drevne artefakte i tekstove, kao što su Ilijada i Odiseja, vezujemo ih za jedan identitet, u ovom konkretnom slučaju za Homera, antičkog grčkog poetu koji je opisao pad Troje. Međutim, naučnici se već jako dugo spore oko ovog identiteta, te smatraju da je reč o udruženoj aktivnosti nekoliko autora, a ne samo jednog.
Nova statistička analiza Ilijade i Odiseje, prema rečima Edvarda Buša sa Nacionalnog Univerziteta u Meksiko Sitiju, ukazuje na to da je reč o udruženoj aktivnosti kada je u pitanju Odiseja, dok se za Ilijadu veruje da je moguće da je proizvod jednog autora. Studija je bazirana na tehnici koja se uobičajeno koristi u utvrđivanju obrazaca kod DNK. Naime, ovi epovi su nastali pre oko 2800 godina i bili su zapisani u vreme kada je pisanje prvi put počelo da se koristi u staroj Grčkoj. Izvorno, epovi su prenošeni usmeno sa generacije na generaciju, tako da niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko su se u tom procesu usput promenili dok konačno nisu bili zapisani. Oba epa imaju istu osnovnu strukturu, napisana su u heksametrima, stihovima od šest stopa. Svaka stopa ima dva ili tri sloga – dug slog prati jedan ili dva kraća, što može zvučati kao marš i biti zapisano kao: taa ta ta, taa ta ta, taa ta ta, taa ta ta, taa ta ta, taa ta. Ovako rigidna struktura je verovatno služila tome da ljudi lakše zapamte prilično dugačke epove – Ilijada ima približno 16.000 stihova.
Bušov kolega, matematičar Rikardo Mansila, analizirao je Homerove epove paralelno sa druga dva starogrčka dela i četiri latinske poeme. Prvo je zamenio duge slogove sa 0, kratke sa 1 i pauze sa 2. Potom izračunao broj cifara između različitih kombinacija brojeva i stvorio seriju grafova za proučavanje različitih obrazaca. Došao je do toga da se generalno oba epa pridržavaju prostog obrasca. Međutim, kod Odiseje se pravila prečesto krše u odnosu na Ilijadu, što ga je navelo na pretpostavku da bi takva tehnika pisanja kod jednog autora bila u najmanju ruku neuobičajena.
Prema istraživanju Marka Rosa, direktora Instituta za humanističke nauke pri Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari (u knjizi Authors and Owners: The Invention of Copyright), predstave koje imamo o autoru kao geniju i velikom naučniku nisu smislili sami geniji i veliki autori već izdavači, koji su sticali bogatstvo imajući vlasništvo nad autorskim pravima. Naime, po Rosu, advokati širom Velike Britanije su tokom 18. veka konceptualizovali ono što mi danas nazivamo patentima intelektualne svojine. Izdavači su rizikovali da izgube mnogo ukoliko autorove (npr. Šekspirove) ideje ne bi bile nečije permanentno vlasništvo, te su advokati i zakonodavci stali u odbranu njihovog interesa i počeli da razmišljaju o književnim i naučnim idejama kao o imovini. Iako nama danas zvuči potpuno zdravorazumski da svako ima pravo na intelektualnu svojinu, takvo promišljanje je zapravo veliko postignuće: kako neko može da ideje pretvori u ekskluzivno vlasništvo određene osobe? Kako uopšte možete tvrditi da ideje koje se nalaze u umu jedne osobe ne dele i drugi koji su razmišljali na sličan način? Inovativni advokati i zakonodavci iz osamnaestog veka dohvatili su se pojma stila: nisu ideje te koje su važne (pa to nije pitanje autorstva), već poseban način na koji se oni izražavaju.
Uvek kada govorimo o sjajnom književnom delu koristimo se imenom njegovog autora, te zapravo brkamo ljude i tekst, nesvesno podržavajući ideju o poistovećivanju autora sa delom. Kada vidimo da se neki tekst koji ima tako očiglednu jedinstvenost i koherentnost obeležava kao određena osoba („Da li si čitala Šekspira?“), da li se naša očekivanja tada menjaju u odnosu na osobenost autora (da li je to drugačije od „Da li si čitala Ričarda Trećeg?“)?
Postmoderna književnost problematizuje koncept autora. Horhe Luis Borhes je napisao nekoliko priča na temu razbijanja kulta ličnosti vezanog za autorstvo (Borhes i ja, Sve i ništa), i njegova ponovljena tvrdnja da „nema celog sebe“ smatra se pokušajem da se ponište neki od nesrećnih rezultata kulta ličnosti. Mišel Fuko u eseju Šta je autor? ističe da su, pre prosvetiteljstva, istina i vrednost zavisile od imena naučnog autora, dok je autor književnog teksta bio nebitan. Danas, na početku 21. veka, važi nešto sasvim suprotno: ime naučnika je irelevantno, a istina u nauci zavisi od reproduktibilnosti (ponovnog utvrđivanja) naučnih podataka, dok naziv književnog autora gotovo apsolutno određuje vrednost teksta.
Originalno, jedinstveno u svom postojanju jeste ono što nikada ranije nismo imali priliku da vidimo, čujemo, saznamo, odnosno iskusimo. Ali to što mi nismo imali priliku ne znači da se to nije negde već pojavilo. Verovanje u originalnost je osobina koja zahteva određen kognitivno mentalni sklop. U tom smislu, verovatno je samo Veliki prasak zaista originalan, sve ostalo je neka vrsta izvedenice iz toga, odnosno onoga šta mu je prethodilo.
Svaka slika, svaka pesma, svaka ideja, došla je odnekud, iz neke vrste obrade prethodnog.
Poznati muzičar Bob Dilan je voleo da pozajmljuje melodije, ali i tekstove starih folk pesama, što je dovelo do toga da je praktično tri četvrtine njegovog opusa na neki način obrada nečega već postojećeg. Ranih 60-ih godina prošlog veka, kada se folk muzika vratila na scenu, ideja je bila da se postojeća folk pesma prepeva na novi način, a ne da se izmisli nova. Dakle, preuzimanje iste melodije na koju bi se napisao novi tekst ili obrnuto, stari tekst na novu melodiju, predstavljao bi novi doprinos folk muzici kao pravcu. Danas je takva metoda gotovo nezamisliva, budući da bi „originalni“ autor vrlo brzo potegao sudsku parnicu i tražio odštetu od „plagijatora“.
Ljudska bića najverovatnije uopšte nemaju mogućnost da izmisle nešto što bi došlo „niotkuda“. Mi gradimo stvari od nekih postojećih materijala i koristimo različite alate da bismo to postigli. Čak i kada probate da se setite nečeg „potpuno novog“ ili „sasvim drugačijeg“, kao što su na primer bili Ratovi zvezda kada su se pojavili, detaljnijom analizom se pokazalo da je Džordž Lukas bio pod velikim uticajem japanskog reditelja Akire Kurosave (posebno njegovog filma Skrivena tvrđava). Ako bismo krenuli po scenama da rekonstruišemo koliko ih je preuzetih od Kurosave, mnogi bi se ljubitelji mogli naći uvređenim. Gotovo niko ne razmišlja o Ratovima zvezda kao o nekom derivatu, čak i kada se pokaže da je ovaj serijal jasno ocrtan po Kurosavinom prethodnom radu.
Gde onda povući liniju između kopiranja i nadgradnje onog prethodnog? Moglo bi se reći da ukoliko preuzmete veliki deo nečega i doslovno ga prepišete, i neveštom oku će biti jasno da je u pitanju kopiranje, odnosno neoriginalnost. Međutim, ukoliko uspete da neko prethodno znanje, ideju ili kreaciju transformišete, ubacite u novi kontekst, obradite je tako da služi novoj nameni – taj rad se može smatrati originalnim, iako je u osnovi postojao na drugom mestu. Kreativni rad podrazumeva, dakle, vrlo dobro utabanu bazu raznih znanja, utisaka i iskustava koje je autor tokom svog života iskusio, te se odvažio da ih na neki svoj „jedinstven“ način predstavi u nekom „novom“ rezultatu.
Ova ideja da sve potiče jedno iz drugog i da je kreacija nadgradnja već postojećeg može zvučati primamljivo sve dok nije u pitanju vaša sopstvena ideja. Stiv Džobs je u jednom od svojih ranih intervjua citirao Pikasa, koji je rekao: „Dobri umetnici kopiraju, najveći umetnici kradu od drugih.“ Ali petnaestak godina kasnije, na promociji nekog od novih ajfona, Stiv Džobs upada u zamku samodovoljnosti i kaže da će „uništiti Android, jer je ukraden proizvod“. Drugim rečima, veliki umetnici kradu, ali ne od mene!
Tradicija osamnaestovekovnih zakonodavaca postala je praksa gotovo u svim razvijenim društvima. Intelektualna svojina je pravni pojam za kreaciju književnog, umetničkog ili inovatorskog rada ljudskog porekla. Budući da ljudi samo svoju vrstu smatraju inteligentnom u „punom“ kapacitetu, i sam koncept intelektualne svojine prevashodno se odnosi na zaštitu proizvoda upravo ljudske inteligencije, i to je jasno navedeno u brojnim zakonima o intelektualnoj svojini. Američka kancelarija za kopirajt navodi „plodove intelektualnog rada“ i prepoznaje samo originalne radove autorstva „koje je stvorio čovek“. U Zakonu o autorskim pravima Republike Srbije, kao subjekat autorskog prava navodi se autor odnosno fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo. Međutim, kako se klasifikuju umetnička, muzička, književna dela koja nisu rezultat čovekovog uma već su, na primer, rezultat koji je proizvela određena mašina koja ima veštačku inteligenciju ili neka životinja?
Intelektualna svojina je, dakle, prevashodno antropocentrična stvar i za to postoji čitava filozofska podloga. Naime, zaštita intelektualne svojine u kapitalističkim društvima smatra se neophodnom za ekonomski napredak. Ako rezultati uma ne bi bili zaštićeni, to bi moglo odvratiti ljude od pravljenja proizvoda i pružanja usluga na kojima se bazira tržište. Ovo može da podstaći pitanje o vrednosti inteligencije budući da se oslanja na tako vredno svojstvo kao što je napredak, te bi možda trebalo da bude zaštićena kao vrednost sama po sebi (inteligencija, a ne fizičko lice). Možda bi mašine sa veštačkom inteligencijom ili neke životinje trebalo prepoznati kao sposobne da imaju autorska prava kako bismo zaštitili značaj koji pružamo inteligenciji. IBM-ov Votson može, između ostalog, da dekodira strani jezik kako bi odgovorio na brojna pitanja. Igor Mordač, istraživač na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, kreirao je algoritam koji će omogućiti robotima da uče i grade optimalna sredstva za postizanje određenih ciljeva. No, bez obzira na to što mi to zovemo inteligencijom, mnogi zakonodavci i dalje smatraju da veštačkoj inteligenciji ne bi trebalo dozvoliti intelektualno vlasništvo, već da se takva stvar ostavi samo rezultatima ljudske inteligencije.
Međutim, Evropska unija je već prepoznala značaj koji mašine sa veštačkom inteligencijom i roboti mogu imati u budućnosti, te su pozvali na razmatranje „Građanskog pravnog okvira za robote“ koji se odnosi na posebni pravni status za robote. Tradicionalni stav prema intelektualnoj svojini, gde se ona strogo vezuje za čoveka, izgleda kao kršenje vrednosti koju danas stavljamo na inteligenciju samu po sebi te postavlja pitanje da li bi ipak trebalo omogućiti svakoj vrsti inteligencije (životinje, mašine, biljke) pravo na autorstvo?
Kompanija Tesla je 2014. odlučila da uradi nešto dosta neuobičajeno; naime, svi nacrti električnih vozila ove firme postali su dostupni javnosti. Strategija kompanije je bila da nadahne inovativnost i razvoj električnih vozila širom čitave auto-industrije. Elon Mask smatra da svi koji žele da naprave električna vozila, ili da ih unaprede i učine boljim, to mogu da učine koristeći između ostalog i postojeća znanja kompanije Tesla.
Iako odavanje tajni nekog patenta danas izgleda kao neki radikalan potez zanesenjaka, reklo bi se da je tokom istorije bilo mnogo takvih primera gde je upravo princip deljenja i razmene ideja doprineo da se razviju i ostvare jedinstvena otkrića. Na primer, Bendžamin Frenklin nikada nije patentirao nijedan od svojih pronalazaka sa upravo sličnom idejom da bez razmene i dobre nadogradnje nema velikih prodora i značajnijeg napretka. Naime, nijedna ideja nije bila usamljeni odjek u glavi pojedinca, već je vrlo verovatno provejavala u glavama mnogih radoznalih umova.
U savremenom svetu, skloni smo romantizaciji prošlih događaja te često mislimo kako su prvi istraživači bili posvećeniji svom radu, imali više vremena i da je plodno tlo otkrića bilo gotovo potpuno neotkriveno. Samim tim, veruje se, da je bilo puno lakše pronalaziti stvari koje su se smatrale potpuno novim i originalnim. Tu se zaboravlja da prvi pronalazači vrlo često nisu imali nikakva specijalizovana znanja, a svakako ne fakultetske disertacije, i da su do brojnih velikih otkrića došli u svojim malim kućnim laboratorijama u vrlo posebnim trenucima inspiracije, u onome što se naziva „eureka momenat“, ili kreativni naboj, bogojavljanje, trenutak kada se „upali lampica“. Dakle, kada mislimo o idejama ili trenucima u istoriji kada se neko dosetio nečega jedinstvenog, uvek zamišljamo nekoga kome se pali lampica, kao kada se setite gde ste zaboravili ključ koji nikako niste mogli da pronađete. Priča o tome da je neko sedeo ispod drveta pa mu je jabuka pala na glavu i tako proizvela jedan komplikovan kognitivno-saznajni proces otkrivanja Teorije gravitacije, zvuči zaista bajkovito. Čovekova potreba za pričanjem priča i bajki je svakako još jedan primer njegove iskonske potrebe za kreativnošću.
Međutim, tu postoji još jedan aspekt koji ide u prilog nesebičnom principu deljenja ideja s početka, a to je da su veliki izumitelji često razvijali svoje ideje ukrštajući ih jedni sa drugima. Često su razmene išle putem besomučno dugih prepiski, ali još češće su se okupljali i formirali svoje krugove na kojima su naširoko raspravljali o nauci, trenutnoj političkoj situaciji, novim religijskim idejama, psihološkim teorijama i o bilo kom društvenom, naučnom i tehnološkom aspektu stvari koja ih se ticala u tom trenutku. Ovakve rasprave vodile su se na brojnim lokacijama, od Beča, Pariza, Londona do Bostona i Filadelfije, i to najčešće na mestima koja bi se kod nas zvala kafedžinicama. Istraživač Stiven Džonson, američki naučnopopularni autor, smatra da su kafedžinice imale ogromnu ulogu u pojavi prosvetiteljstva. To su mesta na kojima su se okupljali ljudi iz različitih miljea, sa raznolikim poljima ekspertiza. Svi koncepti inter- i intra-disciplinarnosti koji su kasnije doveli do mnogo složenijih prodora naučnih i tehnoloških otkrića, potiču upravo iz koncepta kafedžinice. Danas se i fakultetska odeljenja upravo tako kreiraju, zagovarajući multidisciplinarne projekte na kojima rade studenti različitih polja interesovanja. Jedan od najboljih primera je Medijska laboratorija na MIT-u gde možete na istom projektu sresti studentkinju hemije ili grafičkog dizajna i budućeg građevinskog inženjera.
Civilizacija kojoj pripadamo zagovara tu vrstu individualističkog diskursa po kojem navigiramo svet u kom živimo te tako kreiramo i priče, dok su priče o društvu, istoriji i uopšte vrlo kompleksnoj masovnoj aktivnosti ljudskih bića mnogo teže za ispričati. Zato je važno priznati i reći koji deo je odakle preuzet, ispravno navesti izvor preuzetog, i uopšte više razmišljati o tome odakle je neka ideja došla, biti svestan prethodnika i uvažiti njihovo postojanje. Sva kreativnost, zapravo, dolazi iz naših iskustava, prethodnih znanja, raznih uticaja koji su ostavili dubok trag u našoj svesti, a koje su zapravo stvorili neki drugi ljudi pre nas. Mi nismo samodovoljni, mi smo zavisni jedni od drugih, i priznati to sebi ne znači pothranjivati prosečnost i derivativnost, već predstavlja oslobađanje od sopstvenih zabluda. — ⊗